Kraj same marine „Opava“ pored koje se nalazi istoimeni restoran, udaljeno nepunih 45 km od Zrenjanina nalazi se početna tačka jesenje mikrokosmos avanture.
A. Bzdušok | 31.10.2021.
Do ovog sveta u malom možete stići i preko Beograda, Dunavom do Pančeva pa uzvodno Tamišem do Opova. Samim tim što je Tamiš mirna ravničarska reka, biram i kajak koji je konstruisan za mirne vode sa stabilnim dnom i iz kojeg mogu vrlo lako da izađem na nepristupačnu obalu i da se krećem po plićacima i preko potonulih stabala.
Jesenju atmosferu prave crvenkaste jele koje su se iz nekog razloga osušile i klonule.
U jedinstvenom jesenjem ambijentu i pojačanom vetru, Tamiš je danas pustio maštu na volju i pokušao je prezentovati svoju staru banatsku narav kroz intervale većih talasa nego što to obično jeste.
Paprat i sočevicu na uzburkanoj površini su zamenuli žuti listovi topole i vrbe koji su već velikim delom otkinuti od vetra koji je duvao ovih dana.
Obala Tamiša je oaza kampera, biciklista i pecaroša, naravno i onih sanjara koji uživaju u blagedetima pitome prirode.
Blizina same obale iz naseljenih mesta Opova, Sefkerina i Glogonja omogućuju laku tranziciju iz urbane stvarnosti u jednu potpunu slobodu tela i uma, a pruža kajakašima i kanuistima lak obilazak naselja koje su tik uz obalu ove reke.
Tamiš se u antičkim vremenima pominje kao Tibiskus ili Tibisis a izvire u Rumuniji na Semeničkim planinama na Karpatima.
U svom toku pored Rumunije, prolazi isključivo kroz Banat u dužini 118 km i ima u tom delu samo jednu pritoku a to je Brzava.
Veslanje je lagano, nizvodno i ne predstavlja gotovo nikakav poseban zamor izuzev vetra koji me je ponekad gotovo zaustavljao u mestu.
Ovaj deo Tamiša od Opova do Pančeva već duži niz godina ne spada u plovne puteve, ali najmanje zbog dubine same reke već zbog mnogo popadalih stabla koje niko ne sklanja iz reke pa samim tim i blokira prolaz malo većim čamcima.
Nadomak Glogonja nailazim na vrlo uređenu pripitomljenu plažu sa pravim sadržajem za porodični odmor. Ovo izletište se zove Skela i odlučujem da se opustim uz pripremljene sendviče kraj stare bele topole.
Sanjarim. Zagledan u reku zapažam nekoliko drvenih šajki kako se kreću dok ih tapšanje veslima po površini vode pomeraju napred. Jesenje lišće je svuda po pramcu i šujem povike kako bi im se priključio jer postoji jedno upražnjeno mesto. Odmahujem rukom i pokazujem da imam svoj kajak i kako se žurim u drugom smeru.
Sanjarenje je moj ritual, u kojem doživljavam prijatna osećanja, često i pripadnost, povezivanje sa prirodom i ispunjenje ličnih ambicija.
Nakon sat vremena izležavanja budi me neprijatni zvuk krila u ušima i svoju fantaziju prekidam potpuno prekriven smeđim štitovima, smrdibubama koje su bile svuda po kori topole, kajaku i po meni.
Otresam većinu, i nastavljam veslanje obasjan popodnevnim suncem. Parfem pokvarenog martinija nije me napuštao nadjačavao je miris blatonosnog Tamiša uokvirenog vrbama i topolom.
Pažljivo veslam po pisti na kojoj uzleću mladi labudovi, tek stasali za ozbiljniji let. Pokušavam da ih „uhvatim“ u begu.
Kraj reke usnule njive ubacuju ljude u brzinu kako bi se uzelo više od preostalog trenutka pred nadolazeće hladnoće.
0 Comments