Ukoliko posmatrate iz pravca Zemuna, tačno preko puta Goveđeg broda sa leve strane Dunava, počinje današnja avantura u područje dunavske Amazonije.
Aleksandar Bzdusok 20.02.2024
Ova plavna oblast je poznatija kao močvara Beljarica, a kanal se naziva Balaton. U paketu ovog dunavskog carstva nalazi se i Kožara u ulozi zelene poplavne ravnice.
Do skrivene ali ne i tako nepoznate Amazonije vodi veoma jednostavan betonski put kroz Kovilovo, pored napuštenih hala u naselju Crvenka pa sve do zelene travnate površine kraj restorana Dunavski Raj. Mesto za spuštanje kajaka u Dunav je kao izmišljen, ali to je sve uslovljeno visinom reke, u mom slučaju više nego idealani uslovi.
Polazak iz uvalice ispraća sa leve strane Mirino ostrvce i nešto podalje Pupinov most gde ispraćam poslednje oblike civilizacije. Vetrić ali i struje Dunava mi značajno ne usporavaju veslanje, ovog puta u rečnom kajaku Riot koji je vrhunski stabilan i plitak. Kajak koji je dužine 330 cm je moj omiljeni izbor za sve ravničarske reke, Obedsku baru ili Koviljski rit ili Gornje Podunavlje.
Prolazim pored začaranog Mamutskog ostrvceta, jedinstvenog skrivenog mesta gde bih uvek mogao da se sakrijem, napravim piknik i uživam u samoći na samo 30 minuta od Beograda.
Cela ova oblast pripada Forlandu leve obale Dunava. Naziv Forland predstavlja prostor koji prima poplavne vode i rasterećuje mesta nasipa i dolme iza kojih su naselja. Voda koja ulazi u forland vremenom se prečišćena vraća u reku. To je savršena oaza i mesto mrestilišta ribe, utočište i gnjezdilište ptica.
Od mosta Mihajla Pupina uzvodno nalaze se crpne stanice a kubici su realno kanalizacioni taložnici čije ovo područje pretvara leti u jedno veoma neprijatno okruženje čiji smrad se ne može sakriti. Leva strana Dunava i sva naselja uz njega ima tako rešeno pitanje otpadnih voda, što verujem samo znaju oni koji su „domaći“ na rekama.
Iz jedne dimenzije sasvim spontano i neupadljivo iz prirodnog limana ulazite u tiho močvarno pozorište u kojem ćete biti pošteđeni svake buke i jačih oscilacija talasa koju prave rečni brodovi.
Kajak mi pruža sasvim nečujan pristup kanalu koji je na nekoliko mesta preprečen srušenim stablima. Gusta šuma je sa obe strane, ona je kao stražar poplavnim talasima goropadnog Dunava i njegovim poplavnim talasima.
Nekoliko puta godišnje ovaj rukavac zvan Balaton što ukazuje i tabla na samom ulasku, kompenzuje rečnu elementarnu nepogodu i obilnu količinu vode koju nosi. Dobrim delom to je prvi štit pre nasipa koji spašava grad od onog najgoreg scenarija.
Područje Beljarice veličine Novog Beograda je pošumljeno i ta šuma smiruje i razoružava tok reke u sumornim periodima poplava prevrtljivog gospodara ovih prostora.
Veslam po mutnoj mirnoj vodi, reproduktivnom staništu različitih vodozemaca. Svaki izlaz na obalu je praćen žbunovima divljih kupina čije bodlje me bukvalno cepaju dok prolazim kroz njih.
Kestenjaste patke njorke su plašljivi stanovnici koji vire iz povijenih stabala kraj obale okićenih jesenjim eksplozivnim bojama lišća.
Nekoliko stotina metara pre samog kraja, ovaj balatonski rukavac se deli na dva kraka i to levi koji samo pruža oko 100 metara prolaza i desni koji dozvoljava različitim manevrima kroz obrušena stabla i plutajućih manevara još oko 500 met veslanja kroz galerijsku šumu. Nakon slobodne vodene mrtvaje, dalje se mogu samo naslutiti proplanak sa šumskom podlogom i brojne močvarne prepreke.
Ovi predeli su staništa divljih mačaka, risova, svinja kao i bizamskog pacova. Plići deo obale prekriven je opalim lišćem i granjem. Veslom podižem deo tresišta iz kojeg se oseća ustajali miris od truleži i organskog raspadanja. Močvare su pravi sunđeri za ugljen dioksid, podloga ga zadržava u njoj a kao krajnji produkt jeste opet mnogo čistija voda prilikom njenog izlaska iz kanala pri višem vodostaju.
U nadi da mogu zapaziti i orla belorepana mogao sam samo čuti helikopterski zamah i tapkanje nogama po površini vode snežno belih labudova. Na ovim prostorima ornitolozi su zabeležili čak 210 različitih ptica a gotovo je nemoguće videti bar neku pticu.
Detlići su pozdravili moj povratak nazad kroz zaštićenu Beogradsku Amazoniju igrajući se između stabala žmurke ili „sad me vidiš-sad me nevidiš“. Sunce brzo propada između stabala i pruža senke i valere tamnih tonova. Sakriveni stanovnici vešto pritajeni čekaju u zasedi moj odlazak. Nespretno ili namerno velika riba bućne na mom putu kao da želi da me preplaši, a odsustvo komaraca i insekata u ovom hladnom kasnom popodnevu daje mi prostora da uživam pre izlaska na plovni deo Dunava.
Usidrene barže i gomila smeća su znak da se približava kraj moje avanture. Jedan ribar je hranio labudove koji su ga očigledno dobro poznavali.
Kilometri su sada postali metri, Dunav nesvesno ubrzava moje veslanje i navlači me na travnatu obalu sa početka avanture. Močvara mi se uvukla pod nokte.
0 Comments