Dubina rudnika koja seže do 250 metara ispod nivoa mora ostavlja mogućnost da još mnogo resursa čeka da bude otkriveno, što znači da rudarska istorija ovog područja nije zauvek završena. Krize u svetu se samo ponavljaju, i ovo je stvar koja se uvek može na uštrb ekologije ipak aktivirati i koristiti svrsi.
Aleksandar Bzdušok 20 juni 2024
Svako moje ostrvo koje sam preveslao daje punu obalu mora. Puno mora.
Putovanje za koje ne treba ozbiljnog truda i nije baš neko putovanje, ali za povratak u gvozdeno doba, emotivno je iskustvo. Iako se krećem morskim putem, stari zemljani putevi su još uvek kraj obale ako znate gde da ih tražite.
Ovog puta moje avanturističko putovanje počinje na autentičnom ostrvu, obojenu radom i znojem, a pokušaću da prođem kilometarskim veslanjem kroz gvozdeno doba uz emotivnu mineralnu groznicu.
Rudarsko ostrvo Elba okruženo je kristalno čistim morem, okovano gvožđem i granitom i oslikano intezivnim bojama. Dolazak na ostrvo nije ni malo zahtevno, sa kopnenog dela i trajektne luke Piombino za sat vremena u matičnu luku na ostrvu Portoferraio.
Otok Elba nalazi se u Tirenskom moru i treće po veličini italijansko ostrvo nakon Sicilije i Sardinije. U ne tako dalekoj prošlosti, ovo intenzivno i živo ostrvo naseljavale su mašine, buka i radnička klasa prekrivena prašinom.
U okviru od 150 km obale na ovom ostrvu prepunom svih oblika života, pronađeni su pored gvozdene rude i mnogi drugi sekundarni materijali kao što su kristali adularije, getit u kristalnim agregatima, kvarcit, kalcit, beli i zeleni mermer sa crnim žilama.
Strateški pravim bazu u zanimljivom porodičnom kampu La Riccia na samoj obali uvale Margidore, uronjen u zelenilo guste vegetacije mediteranskog šipražja.
Sam pristup sa obale na bezbrižnu uvalu Golfo Stella iz ovog kampa čini odličnu logističku odluku. Ova avantura kajakom obuhvatiće najzanimljivije obale tirenskog mora kraj poznatih rudnika ostrva Elba. Prva zamišljena stanica jesu rudnici Capoliveri, dva velika rudnika sa imenom Vallone i Ginevro koji se nalaze u srcu Nacionalnog parka na planini Calamiti u Toskanskom arhipelagu.
Jutarnji sati su izvanredni za veslanje uz prirodni amfiteatar i šaroliku kamenitu obalu. Monte Calamiti je planiska oblast koja je ime dobila po magnetitu, mineralu gvožđa koji je ovde pronađen i eksploatisan.
Rudnik Vallone na Elbi je fascinantan istorijski lokalitet koji nosi tragove rudarske aktivnosti koja seže unazad hiljadama godina. Iako je poslednja faza rudarenja završena 1981. godine, kada je rudarski rad prestao, tragovi tog vremena ostaju vidljivi do danas. Ovaj rudnik je bio jedan od poslednjih aktivnih na ostrvu, čiji su rudari eksploatisali resurse sve do zatvaranja.
Na obali kao svedoci intezivnog eksploatisanja ostale su mašine koje su poslednje korišćene. Pokretne trake sa sabirnicima za rudu odakle se transportovala na brodove, ostaju izuzetno impozantni i očigledni sa mora pa tu i pravim pristan za kajak i sigurno ga izvlačim na stene. Vidljivi površinski iskopi i krateri koji su ostali ispunjeni verovatno kišnicom, iako danas napušteni, daju uvid u bogatu rudarsku prošlost.
Rudarska aktivnost stvorila je neobičnu belu plažu Canello, nastalu iz akumulacije raznovrsnih minerala bez gvožđa, koji su kao otpad odlagani na morsku obalu. Mešavina crnih i belih oblutaka privlače turiste ali se ljudi kao pojave gube u prostoru koji je ogroman, pa niko nikome ne smeta.
Obilazak je potpuno slobodan, izuzev ulazak u urušene objekte gde je zbog mogućeg obrušavanja delova zgrada, zabranjen ulaz i pristup ograđen žicom.
Ovi objekti, sada u ruševinama, stvaraju upečatljiv kontrast sa prirodnim okruženjem, ali i pozivaju na razmišljanje o tome kako su se ljudi prilagođavali i živeli u skladu s prirodnim resursima ovog područja kroz vekove. Zatvaranjem rudnika 1981. godine završena je jedna era, ali istorija rudarenja na Elbi ostaje duboko ukorenjena u identitetu ovog regiona.
Rudnik Vallone je najstariji lokalitet za vađenje gvožđa u opštini Capoliveri, put od tucanika vodi vijugavo sve do muzeja sa blagajnom i mestom za piknik koja je ustvari početna tačka za ulaz u oblast rudnika. U njemu se mogu pogledati eksponati stare rudarske radionice, sve sa starim mapama, alatima i onim što bi vam moglo približiti sliku o teškom položaju rudara iz Monte Calamite čije su slike ostale kao nemi svedoci jednog od najtežih zanimanja.
Ponovni silazak niz vijugavi makadamski put me je opametio, pa sam pronalazio odlične prečice kroz šumu i mediteransko šipražje. Eksplatacija gvožđa i minerala sa otoka Elbe je započeto još u antičko doba, a u modernoj istoriji koristila se za sve danas industrije, računajući brodogradnju, naoružanje, izradu željeznica i vozova. Spektakularni pogled sa vrha staze menjaju sve prisutnije boje koje se mešaju od mesta do mesta i od obale do obale.
Muzej na otvorenom je impresivan, gomila zarđale i od soli izjedene konstrukcije, jedva da stabilno drže pojedine elemente na svom mestu.
Staze nude različite smerove za istraživanja, a nedaleko se nalazi šumska staza za planinski biciklizam koja je povezana sa istorijskim spektaklom rudnika na Elbi. Najveći deo tunela je porušen kako se ne bi ulazilo u njih, jedino je moguće obići tunel sa agencijom koja sa terenskim vozilima uz obavezno rezervisanje organizuje posetu originalnom rudarskom oknu.
Čitajući ove redove možda ste potajno stvarali sliku o mom avanturističkom silasku u središte zemlje, kako sa čeonom lampom pretumbavam po mračnim rudarskim oknima.
Do tog momenta nije došlo iako sam imao želju da vreo dan zamenim sa tunelskom hladnoćom.
Većina otvora je sa namerom zatrpana, ulazi zatvoreni, a najveći razlog je da bi se izbegao rizik od eventualnih lovaca na minerale i rudarske eksponate i blago koje nude obronci planina ostrva Elbe. Prolaz kroz šiblje otvaraju put preko strmih stepenica koje vode direktno ka obali sa grupisanim stenama plavih i zelenih žila sa smaragdnim odsjajem.
Netipična, na oko lepljiva plaža svetluca kao da je sačinjena od crnog karbonado dijamanata.
Naredni rudnik koji me je zaslepeo jeste Ginevro koji nudi i turističku atrakciju ulaska u pravi rudnik ispod nivoa mora. Obilazak se obavlja posredstvom vodiča za 24 eur, naravno uz prethodnu najavu i rezervaciju. Samostalno se ne može obići jer je ulaz zaključan metalnim vratima.
Rudnik Ginevro na Elbi predstavlja jedan od najinteresantnijih i najinovativnijih rudarskih objekata na ovom području. Sa svojom jedinstvenom tehnikom unutrašnjeg iskopavanja, rudnik je značajno doprinosio industrijskoj aktivnosti na ostrvu. Melanholija i čelična prašina zavlačila mi se u nokte a kamenčići su osvajali moje strpljenje žuljajući me u sandalama.
Tuneli u rudniku započinju na 6 metara iznad zemlje i spuštaju se do dubine od 54 metara ispod nivoa mora, što je činilo rudnik tehnički savremen za svoje vreme. Ova sofisticirana metoda iskopavanja omogućila je efikasniji pristup rudnom bogatstvu, u slučaju ovog rudnika, rudama gvožđa, što je doprinelo njegovoj reputaciji kao jednog od najsavremenijih rudnika u Evropi tokom 1970-ih.
Rudnik Ginevro bio je u funkciji samo 10 godina u periodu od 1971. do 1981. godine, kada je zatvoren, ali nije potpuno iskorišćen. Zapravo, samo trećina ležišta je u to vreme bila potpuno eksploatisana. Iako je rudnik uspavan, duboko ispod mora ostalo je značajno neskriveno gvožđe, što znači da bi se u budućnosti mogla nastaviti istraživanja i eksploatacija.
Dubina rudnika koja seže do 250 metara ispod nivoa mora ostavlja mogućnost da još mnogo resursa čeka da bude otkriveno, što znači da rudarska istorija ovog područja nije zauvek završena. Krize u svetu se samo ponavljaju, i ovo je stvar koja se uvek može na uštrb ekologije ipak aktivirati i koristiti svrsi.
Naporan rad, trud, suze i znoj zamenila je manje zamorna delatnost pod okriljem turizma a kroz mračnu tišinu, rudarska okna čekaju neka teža vremena kao strateški nacionalni rezervat.
Princip vađenja ruda se ogledao po principu kontrolisanih eksplozivnih punjenja sa kojim se ruda odvajala na gomile, pa kolicima i vagonima do površine sa specijalnim liftovima. Sirova ruda se skupljala u sabirnicima i kontejnerima za dalji transport brodovima sa ove čarobne lokacije.
More po kojem veslam do sledeće destinacije ima sve nijanse plavog i tirkiznog. Intezivne boje stena počevši od crvene, smaragdno zelene, smeđe i granitno crne krije blago koje nije sasvim iskopano svih vekova eksploatisanja.
Rudarsko područje Rio Marina nalazi se na istočnoj strani ostrva sa jasnim intezivnim crvenim stenama prepunim gvožđa, a teritorija vađenja rude su odmah izvan mesta i gradskih kuća. Nalazište je bilo poznato po kristalima hematita i pored rudarskih aktivnosti bilo je poznato mesto sakupljača vrednih minerala pirita. Ovaj mineral, zbog svog zlatkastog sjaja, takođe poznat kao „siromašno zlato“, iskopavan je u velikim količinama tokom 19. veka a zahvaljujući sastavu od gvožđa i sumpora, korišćen je za proizvodnju sumporne kiseline.
Šetajući obalom Rio Marine nailazim na neshvatljivi kolorit stena a nakon jake kiše koja me je presekla i bujicom kroz širok kanjon na obali ispod rudnika Vignerie, prisustvovao sam raznim sakupljačima zanimljivih oblika ljuskastih agregata. Ovaj rudnik je bio poznat po eksplataciji „magnetida“.
Još jedna plaža rudarskog područja Rio Marine jeste Seregola sa neobičnim oslikanim crnim svetlucavim peskom. Gledajući u pučinu sa leđa, prikrada se ostatak rudarske stanice uz samu liticu, objekat koji još uvek prkosi otvorenom moru. Tu je i malo skladište za materijal i rudu kao i lučicu za utovar iste u brodove. Sa suprotne strane nalazi se procep između brda koji krije dve manje plaže sa velikim oblucima i mestom za sakrivanje od moguće gužve na glavnoj plaži.
Crni srebrnasti odsjaj sa teškog peska koji se lepi po stopalima i na sve što spustite na njega, zaostavština je rudarskih aktivnosti a za blještavost obale je zaslužan pirit.
Uviđam da ovo nije onaj običan pesak i sitan izvajan kameni oblutak. Zrnci gvožđa lave i lapilusa, (Lapilli je latinski naziv za “malo kamenje”) sa ostrva Elba ima istinsku razliku od ostalih mediteranskih predela koje sam posetio. Kolorit nije jednostavan, kaledioskop boja se meša od jednog dela obale do drugog. Plaža Seregola pored istorije, opkoljena je mediteranskim grmljem, dok je iznad nje vrhunski parking sa nekoliko kampera koji uživaju neprocenjivi pogled na maleno ostrvo Palmaiola.
Iako sa položajem ka jugoistoku ove plaže, negde u daljini vidljivo je i ostrvo Cerboli i obala Piombina odakle sam trajektom i došao na ostrvo Elbu.
Stene koje oblikuju ovaj veličanstven prostor su crvenkaste, zahvaljujući velikoj količini gvožđa. Zarđali zupčanik neke stare mašine ogledao se na plavom nebu. Ovo ostrvo je prirodni mamac za omamljene ljubavnike minerala i stena zanimljivih oblika.
Dok ležim na obali i zurim u daljinu, zaustavljen u vremenu, upijam sve šumove ovog moćnog ostrva. Njegov magnetizam betonira mi stopala. Teško je napustiti ovakvu vezu.
0 Comments