Još od ostrva Ist, prate me štakori gotovo svaku noć, bez preterivanja, ova bića nemaju straha a ni blama. Oni su pravi ostrvski oportunisti, koriste sve dostupne izvore hrane, preturaju po kantama, šuškaju kao amaterska vojska.
Aleksandar Bzdusok 25. jul 2023. god
Putovati kajakom je nešto zaista lično. Takva veza je autentična, daje ti osećaj kao da si izabran da razotkriješ misteriju. Mnogostruka je korist mlaćenja veslom po površini mora. Jedna od njih je čisto i neiskvareno more. Druga, meni veoma draga, jesu potpuno nove oči koje prati neki veličanstveni otok.
Upušten u sedištu kajaka, veslo držim na oku i nišanim, krećem da razotkrijem još jednu misteriju. Ovog puta ona se prikazuje preko puta eteričnog otoka Silbe, staklasto i egzotično ostrvo Olib.
Na granici Kvarnera i Dalmacije, blizu Zadra, uokviren srebrnim peščanim suptilnim plažama, skriven od pohoda visokog turizma, smestilo se šarmantno ostrvo Olib. Susedna ostrva su golemi Pag i romantična Silba, a Pohlipski i Olipski kanali stvaraju prirodnu granicu između njih.
Iako je puno bliže Kvarneru i otoku Lošinj, ostrvo Olib pripada udaljenijem Zadru i njegovom razuđenom arhipelagu.
Na otoku se nalazi samo jedno naselje čija istorija greje još od rimskog doba. Mirno je, jutarnja bonaca vlada nakon prirodne nesvestice u šatoru na obali plaže Mavrova. Špic kajaka usmeravam ka severozapadnom delu ostrva gde sam iz daljine pogledom pomilovao obalu otočića Šip koji se stopio sa plavetnilom mora.
Najsevernija tačka ostrva Lüb kako ga nazivaju Nemci je rt Garmina, rt Tale je najzapadnija, rt Ploče najjužnija i konačno rt Kvoško najistočnija. Ovi podaci su mi omiljeni u istraživanjima ostrvske obale, i bitan reper za planiranje vremena i pronalaženje adekvatnog zaklona prilikom naglog promena vremena.
Otok Olib je vrlo nizak sa najvišim vrhom Kalac od samo 74 mnm a plitko more me prati velikim delom zapadne obale. Suhozidi prate obalu koja je stenovita i po svemu sudeći, najverovatnije nabacana komadima kamenja iz okolnih vinograda. Naime desetinama godina, vlasnici parcela u potrazi za plodonosnom zemljom crvenicom, čistili su kamenje sa placeva, zidali suhozide i sitnije komade stena bacali ka plažnom delu obale pa je ovaj deo posebno izuzet tradicionalnim peščanim plažama koje su karakteristične za ostrvo Olib.
Za one koji žele da stignu do ostrva Olib, može to učiniti trajektnom vezom iz grada Zadra. Autentičan šarm ovog mediteranskog ostrva prepoznaje se odmah po ulazu u luku Olib koja je podeljena na sportsko-nautički deo i na tranzitno-trajektnu.
Savršeno prepodne i dvokratno radno vreme marketa „Mare“ koristim za kupovinu osnovnih namernica za nastavak istraživanja. Boćanje u hladovini čempresa okuplja uvek zanimljivi broj meštana, ovog puta bez radoznalih gledaoca ali uz zanimljivu prepirku učesnika lokalaca. Mali predah uz „karlovački“ napitak na klupici kod spomenika poginulim otočanima u II svetskom ratu je uvertira za pešačko izviđanje samog jezgra ovog mesta.
Pored turističke agencije i nekoliko taverni, kafića i priobalnih restorana pod tendom, betonska staza vodi kroz mediteransku vegetaciju i skrivene preglasne cvrčke provocirane idealnom radnom temperaturom.
U dubini naselja izbijam na kulu Kaštel izgrađenoj u drugoj polovini XVI veka prvobitno namenjena za obranu od gusarskih napada. Ova kula je simbol grada Oliba i prikazana je na njegovom grbu.
Nastavak provodim u laganini fazonu, od uvale do uvale, ali se na kraju vraćam do mesta koje iako nautički izvikano, ovog puta neodoljivo i sablasno prazno. Plaza Slatina je zaliv sa plitkim dnom i peščanom podlogom koja odiše karipskim duhom i kao stvoreno je za popularni dalmatinski picigin. Na nekoliko desetina metara od obale nalazi se i bara koja je bila zagonetna i potpuno tiha dok je specifični miris tinjao između šikare i niskog žbunja i šumice crnike.
Ronjenje i izležavanje u pesku kraj obale povremeno su mi remetili neočekivani ujedi osica. U jednom trenutku sam odlučio da ne izlazim iz vode i virio mi je samo nos iznad površine. Posebno busenje morske zajednice trave na peščanom dnu milovala mi je preplanula leđa.
Noć je počela prerano. To tako bude kada se uživa previše i sastavni je deo sretnog završetka dana i početak gašenja svetla. Ponekad sama priprema za spavanje i nije toliko teška. Ipak u toku noći može da bude komplikovano i složeno, naravno kao po pravilu na ovako izolovanim mestima.
Uloga veslača se može poistovetiti i sa teškim fizičkim poslom, ali koji radiš sedeći. Noć je po pravilu vreme kada sve polako slegne, telo opušta, sanjari najlepše trenutke u ne tako davnoj prošlosti. Budućnost ne postoji ali da može da se predvidi, onda bi sigurno bio upozoren da žurka počinje odmah posle prve REM faze.
Još od ostrva Ist, prate me štakori gotovo svaku noć, bez preterivanja, ova bića nemaju straha a ni blama.
Oni su pravi ostrvski oportunisti, koriste sve dostupne izvore hrane, preturaju po kantama, šuškaju kao amaterska vojska. Iako hranu držim ozbiljno upakovano u kajaku, ostaci od večere su dovoljan izazov da dobiješ nepozvanu ekipu na gajbu i ispred nje.
Pokušaj da mi prodru u šator je bio osnovni plan, ali sam udaranjem po ciradi bar na neki vremenski period odgodio napade. Nekoliko kanti za đubre kraj plaže su bile kuće teškog rock n roll-a. San mi posle nije dolazio na oči, osluškivao sam oko sebe, zvukovi glođanja i tumbanja su bili intezivni do jutra. Nisam izlazio iz vreće dok nije svanulo.
Štakori su na otocima velika napast, veoma prilagodljive i izdržljive životinje, kote se po nekoliko puta godišnje i sa pet nedelja su već polno spremni za reprodukciju.
Na Olibu nema automobila, staze su prilagođene ostrvskim laganim vozilima zvanoj kariola, ali se još uvek vrte i večni „tomosovi motorini“.
Nisam se mogao požaliti, novo jutro je bilo savršeno, mirno, ravno, samo je sunce virilo iza uvale.
Jutarnje veslanje do uvale Slatinice i još jedna izrazita karipska plaža sa čistim prozirnim morem i belim peskom. Plaža je već u jutarnjim satima bila posećena jer je na samo 20 minuta od mesta Olib, bez prirodnog hlada i nekog bitnog razloga da se zadržavam. Umoran sam i vraćam se nazad do mog jučerašnjeg baznog pacovskog logora gde odlučujem da provedem još jedan deo dana ali bez neke veslačke aktivnosti. Samo plivanje, ronjenje i duboko disanje. Kajak ostavljam u leru.
Obrok sam resporedio za još jedan deo dana i uživao u trenucima kao i juče. U jednom trenutku sam se čak zapitao na kom sam sada ostrvu, valjda mi je mozak zabagovao od noćašnjeg stražarenja i lakog sna.
Dve decenije intenzivno veslam po dalmatinskoj obali i prisustvujem različitim običajima, navikama stanovništva, guštima iz mora i ukusima dobrog vina. Ali sa jednim fenomenom se zaista mogu u potpunosti predati a to je stanje slatkog nečinjenja ili može se slobodno reći, žargonske „fjake“. Objasnio bi ga kao stanje u kojem sanjarite, opuštate organizam u nekom lekovitom super sporom stanju.
To bestežinsko stanje po malo podseća na mrtvilo prilikom obrade teškog mesnog nareska iz konzerve u stomaku, na odsustvo razmišljanja i pravilnog rasuđivanja.
Fjaka je u genima Dalmatinaca, može se slobodno reći kulturna baština, a teorija nedvosmisleno kaže da stanje neproduktivnosti je neophodan uslov da bi bili produktivni.
Kako bi doveli svoje telo u fazu Fjake, potrebno je promeniti stanje uma. Slažem se sa konstatacijom da najviše nivoe Fjake i neproduktivnosti mogu dostići samo bogati ili samo siromašni pa je ovo i društveno stanje opravdano sa staleškom barijerom.
Fjaka je u mom slučaju bila neprirodna i teška pojava, kojom sam sebe uvek opravdavao nekom vrstom napada virusa lenjosti. Mogu to povezati i sa tim da u severnim krajevima fjaka ne postoji u tom obliku. Nakon toliko godina primorske aklimatizacije, shvatio sam da je ova telesna anomalija u potpunosti duhovna i esencijalna u mojim napornijim avanturama.
Suština jeste da otpustite svaki vid energije iz vašeg tela, da se relaksirate, ne mrdate i nikako ne razmišljate jer ono ometa fjaku.
Uživanje u okruženju, apsolutno nenapadanje ama baš nikakvih misli i skladnost disanja nešto nalik na meditaciju uvodi ovo stanje uma u beskonačnost fenomena. Lično mislim da iako ovo stanje podseća na lenjost, ono zapravo nije i vuče više na telesni i umni odmor. Osećaj je empirijski i svako drugačije doživljava ovakvu pojavu. Praktikovanje stanja fjake imao sam i ranije iako nisam znao da se to zove tim imenom. U izazovu teških popodnevnih vrućina, izbegavao sam veslanje uz neki vid utrnjenosti, pritajen u hladovini.
Miris mora je intenzivan, opojan, moja inspiracija za veslanjem je sve manja, dovoljna tek toliko da se doveslam u luku Olib, tamo operem stvari i osušim ih na klupi.
Iskrivljeni lični potpis na najfinijem pesku je moj poslednji testament na ovom čarobnom srebrnom ostrvskom ništavilu.
Predvečernji trajekt i povratak za Kosiraču na otoku Ist-u (mojoj drugoj kući ove nedelje) nije ni boleo. Kajak sam ugurao sa kolicima uz stranu polupraznog trajekta koji se nije žurio. Kao da je hteo malo da predahne i udahne onu olibsku fjaku koja je i mene zasenila i resetovala.
Možda i najlepše peščane obale Jadrana, burne zvezdane neprespavane noći, najintezivniju dalmatinsku fjaku i otok oblika leptira u letu ostavljam iza sebe.
0 Comments