Dobar deo popodneva mi je prolazio kroz prste ali ipak stižem tamo gde sam i želeo da budem na kraju dana. Mistični zalazak sunca o kojem mnogi pričaju da postoji na zapadnom rubu ostrva Elba je upravo u malom selu i istoimenoj plaži Chiessi.
Aleksandar Bzdusok 04.04.2025
Veslanje pored plaža kao što je Colle Palombaia donose mi staklast odsjaj u očima u kojem se ogleda milion zrna kvarca izmešani sa oblucima šljunka razasuti po nekom svom poznatom haotičnom redu.
Do plaže vodi staza sa kopnene strane i stotinjak granitnih stepenika koje kriju opuštajući raj.
Urbana plaža Cavoli u vidu polumeseca koja se uglavila između grebenskih priraslica pruža mi poseban dnevni odmor. Zasukan u senci ispranih granitnih formacija išaranih belim linijama kao opcrtanim kostima sipe, pronalazim spas od intenzivnog zračenja sunca i solidne visoke temperature za septembar mesec. Rudarske aktivnosti u Cavoliju se i ovoj oblasti jasno primećuju
( ime potiče od ” Cavili “, kolosalnih kvadratnih ploča granita izvađenih iz kamenoloma). U daljini može se primetiti i ostrvo Pianosa kao i obrisi ostrva Montecristoa
Morsko plavetnilo je poslužilo za ronjenje na dah i istraživanje priobalja koja je u popodnevnim satima u spoljnjim granicama ove lagune posebno talasasta. Tirensko more zna da bude nepredvidljivo, veslanje je dinamično i svakodnevno sa talasima, za razliku od Jadranskog obalnog područja. Nasukani kajak na kamenom platou, konzerva tunjevine u maslinovom ulju i mnogo gutljaja vruće vode, sadržaj je svega onog što se priželjkuje nakon višesatnog veslanja.
Blagostanje u popodnevnom odmoru prekida i zanimljivo veslanje po talasima kao i Elbin biser Grotta Azzura, morska pećina na istočnoj strani Cavolija. Prozirnost koju nudi, pristupačnost čak i omanjim čamcem a i dužim kajakom, ova pećina je posebno iskustvo. Elba je nesumnjivo najzanimljivija destinacija za ljubitelje raznolikih formacija morske obale. Više od 150 uvala na isto toliko kilometara obale čini je neuporedljivo najpoželjnijom za veslanje i uživanje na svakom njenom koraku ili talasu.
Šetanje po 200 metarskoj karipskoj plaži prošaranoj od zlatnog granitnog najfinijeg peska možda i jeste privilegija onih vremenom dobrostojećih i privilegovanih bića. Možda samo nalik na delić Kostarike u lepoti izvajanih stena, ovaj jugozapadni deo ostrva Elbe noćas je bio dom mojoj kratkoj ali slatkoj prespavanoj noći, duboko uvučen u vreći između grmlja na rubu plaže.
Ova zaklonjena uvala stenovitim rtom Punta Fetovaia destinacija je mnogobrojnim posetiocima preko dana koje privlači kolorit svetlozelene i bordo plave boje sa senzacijom zlatnobelog peska.
Morsko dno se priziva postepeno, kristalna čista voda otkriva nervozne ribice u jatu koje kao pirane
grickaju moju preplanulu kožu.
Veslanje kajakom je uvek prepuno iznenađenja, pa se svetla plaža sa smaragno zelenim odsjajem menja sa tamnijom ton kartom kako se primičem plaži Tombe i stenovitim liticama Ogliera.
Posebna zajednica morske trave na plaži Ogliera sa kliskim oblucima krije na nekoliko stotina metara olupinu broda Elvicot.
Kajak parkiram na tepihu suve morske trave kraj same obale i uz minimum priprema, sa perajima i
maskom upućujem se ka stenama Oljera koje su bile sudbonosno kobne ovoj najpoznatijoj lako
dostupnoj olupini na otoku Elba. Pristup čeličnom kosturu od 63 metara u jutarnjim satima je savršen čin a ronjenje na dah privilegija onih koji poznaju za slobodu uma.
Brod Elviscot još od 1972 godine postrance leži na peščanom dnu na samo 12 metara a snopovi svetlosti prolamaju se kroz prozorske otvore, mašinsku salu pa sve preko dimnjaka. Ostaci broda nalaze se razbacani oko stenovitog ostrvceta a mnoštvo spokojnih bića vire radoznalo iz skrovišta koja im nudi ova olupina.
Nakon podneva, mesto oko broda ispunjavaju male turističke brodice i gumenjaci sa masom naoštrenih ronioca koji smelo prolaze kroz olupinu ostavljajući klobuke po površini.Potrebno je malo i opreza i poželjno je imati neku vidljivu plutaču ili ronilačku zastavicu posebno u plovnom delo koji je neophodno preplivati do lokacije broda.
Ozbiljna lokacija koju sam zbog svoje posebnosti morao obići i sa kopnene strane. Madonnina di Punta Nera nudi panoramski pogled koji oduzima dah sa poetičnim zalascima sunca sa upadljivom statuom Madonine. Dirljivi spomenici sa slikama voljenih osoba utisnutih u stenama, posebnom oproštajnom poezijom i predmetima, novčićima i amajlijama koje su prolaznici ostavljali.
Nada je besmrtna. A toliko imamo smernica kroz život i uvek ih je potrebno osluškivati.
Ovaj krajnji zapadni rt ostrva Elba obiluje svim mogućim vetrovima i strujanjima zapadnog orkestra.
Crvene stene prelivaju se duboko u more a silueta Korzike smešila mi se od tog trenutka a njena
tajanstvena esencija pratiće me narednog dana.
Kip Madonine iz Punta Nere.
Boreći se sa otvorenim talasima, primećujem na stenovitom krajoliku, visoko iznad mene, pomorski
šestougaoni svetionik od bele cigle.
Datira iz 1909. godine izgrađen od strane Kraljevske mornarice i dominira celom zapadnom obalom
ostrva Elba i kanalom Korzike. Visok 52 metara sa pratećom zgradom, izazvao me je da „parkiram“ kajak na obali i prošetam do njega. Ipak pristup i ulaz u njega je zabranjen pretećom tablom i ogradom unaokolo gde se u prevodu zaključilo da tu mojoj radoznalosti nema mesta.
Svetionik Faro di Punta Polveraia
Dobar deo popodneva mi je prolazio kroz prste ali ipak stižem tamo gde sam i želeo da budem na kraju dana.
Mistični zalazak sunca o kojem mnogi pričaju da postoji na zapadnom rubu ostrva Elba je upravo u
malom selu i istoimenoj plaži Chiessi.
Granitne stene kao prirodni valobrani, ugostili su i ovog puta mnoštvo znatiželjnih posetioca koji su
zauzeli svoja mesta iščekujući početak predstave.
Pogledi sežu ka ostrvu Pianosa i naravno moju omiljenu Korziku, zalazak sunca je zagrlilo poglede
preplanulih lica. U tišini sve traje samo nekoliko minuta dok dominantno francusko ostrvo ne proguta užarenu loptu pred našim očima.
Malo čudo koje se javlja svaki dan sa uvek drugačijom bojom i dramom. Noć je jasna prekrivena sjajnim zvezdama, čini mi se najčistijim svetlom ovih dana na Elbi. Valjda se sve pogodilo u trenu dok more prelazi u svoju drugu fazu, sa smeđe plavom bojom i ogledalom po kojem bih mogao svakog trenutka od sreće da se zakotrljam i da zaplivam kao izvajani oblutak.
Jutro je uz blagi povetarac otvorilo novi morski put, nešto sasvim neobično na ovom krstarenju kajakom.
Zapadnu obalu Elbe čine zanimljive stenovite formacije kao što i nosi posebno ime Formiche della Zanca. Ovo je i područje intezivnih ronilačkih aktivnosti, sa impresivnim podvodnim svetom i stenama koje izviruju po površini vode. Jednog trenutka ste u dubokom prostranstvu i na samo par sekundi kajak je nasukan na skrivenoj steni koja se privremeno pojavi.
Mali procep u istaknutoj steni krije još jedan mračni ambijent i pećinu zvanoj Grotta Del Papa. U pećinu sam uskočio sa rezervom jer su talasi bili poveći a koji su mi i pomogli da se kajakom od 5 metara nađem u nepoznatoj i mračnoj prostoriji. Čeonom lampom pokušavam da istražim prostor, i teško je proceniti šta je u susednoj prostoriji.
U stomaku su me spopali nekakvi grčevi, u glavi je strujala nelagoda i nisam želeo puno da se zadržavam.
Ritam talasa koji su ulazili kroz otvor od svega 80 cm zahtevali su malo detaljniju analizu njihovog dejstva.
Nakon par minutra, procenio sam kada bi trebao da iskočim sa kajakom iz pećine, prethodno uzevši zalet jer sa skupljenim veslima bilo je potrebno izbiti kroz talase na spoljašnjost. Sledio je talas od blizu metra, zatim drugi koji je značio i moj izlazak na svetlost. Pećina me je ispljunula kroz otvor, a dalje talasi su bili kao i uvek poseban opus.
Ostrvo Elba je riznica posebne energije i prepuna istorije. Napoleon je proveo na ostrvu 9 meseci u
izgnanstvu 1814 godine nakon poraza kod Lajpciga.
Moja sledeća stanica jesu jedinstvene kamenite formacije Capo Sant’Andrea koje čine ovom prostoru značajni pečat i obeležje. Ovo područje nije ličilo ni na jedan drugi kutak ostrva Elba. Granitne lunarne stene koje su maštovito naslagane jedna na drugu, čini pravo remek delo a fantastični oblici od oštrih vrhova do glatkih okruglih kamenih blokova nateralo me je da se nekoliko puta vraćam i proveslam ponovo istu rutu.
Naučna fantastika pred mojim umornim očima, ambijent sa drvenim mostovima koji prate milenijumski stare najrazličitije frakcije.
Le Cote Piane, nezaboravna plaža i mesto za sanjarenje.
Eto, ovaj segment obilaska ostrva Elbe ostao je bez prevrtanja iz kajaka, iako sam imao nekoliko puta savršen trenutak da se i to dogodi.
Ovo ostrvo sam obišao sam, bez ikakve pratnje ili tuđe logistike. Isuviše naporno, neizvesno i uzbudljivo mentalno razgibavanje.
I ovog puta, pažljivo sam odabrao opremu za solo putovanje. Tu je bilo uključemo rezervno veslo, jastuk za bezbedno vraćanje u kajak u slučaju prevrtanja, mehanička pumpa za ispumpavanje vode, kvalitetan pojas. Odlučio sam da ne nosim VHF stanicu, oslonio sam se na nekoliko meteoroloških aplikacija, puno sreće i osluškivanja mora. Septembar mesec je mirniji mesec u odnosu na letnje, ali su dani bili kratki.
Već u 20 h sam morao imati završni dnevni plan i pripremljen bivak gde bih prespavao.
Ostrvo je kopnenim delom bilo prepuno trijatlonaca jer se baš taj vikend održavao ekstremni Elbaman.
Srce mi je bilo ispunjeno videvši toliki broj spremnih izvajanih bića.
Kako odrastam, postavljam sebi granice koliko daleko mogu istraživati u tami. Moje detinjstvo je uticalo na postavljanju tih granica. Radoznalost neograničeno rasti i uz jezivi osećaj pojačava mi hemikalije u mozgu. Vezuje me za čudne stvari i pojačava ličnu pripadnost veoma maloj grupi ljudi sa posebnim potrebama. Ispod kokpita izlazio je vlažan i neprijatan miris koji je pozivao na novu avanturu. Naporan rad je usađen duboko u meni i taj teret je ustvari i moja propast.
0 Comments