Korzikanci, narod sa dugom i često revolucionarnom istorijom, tradicionalno poznat po krvnoj osveti, danas se bave lovom, ali i dalje nose elemente svoje prošlosti. Sezona lova pa i ona na divlje svinje, koja traje od sredine avgusta do decembra, donosi sličnu atmosferu “osvete”, ali sada na drugačiji način.
Aleksandar Bzdušok 13.12.2024.
Podne je, silueta ostrva je sada još jasnija. Ponovo sam prošetao palubom kako bi istražio drugačiju perspektivu plovidbe, ali sam u međuvremenu sa dizelskim isparavanjem neutralisao neugodan kiseli pseći miris iz odeljka za životinje gde smo presedeli veći deo puta. Karte su se izmešale tako da smo među poslednjim putnicima ušli na prepuni trajekt u Livornu i jedina mesta za sedenje su bila u brodskom odeljku pored neverovatnog broja kućnih ljubimaca, koji su za divno čudo bili sablasno mirni i tihi u svom jedinstvu.
Nebo je maglovito otvaralo prizore u daljini na Monte Cinto, vizure kopna i vertikalnost samog ostrva su bile na dohvat. Karakter ovog jedinstvenog i ponosnog divljeg ostrva je primetan odmah od prvog koraka na kopnu. Talasi koji su nas gurali ka ovoj tvrđavi slobode, unapred su najavljivali da se običan odmor lako može pretvoriti u nesvakidašnju avanturu.
Korzika, ostrvo koje se ponosno uzdiže iz Mediterana, nosi reputaciju koju je teško ne opravdati. Iako deo Francuske, njeni vatreni i nezavisni stanovnici često ističu da nemaju ništa zajedničko sa „kontinentom“, koristeći svoj jezik kao izraz te distinkcije. Ostrvo je izuzetno u mnogim aspektima – od svoje jedinstvene geologije, specifične vegetacije i endemskih vrsta flore i faune, do neponovljivog mirisa „makije“, guste, bodljikave divljine koja pokriva većinu otoka.
Istraživanje nekih od mnogih zanimljivih predela na Korzici uključivao je pored dominantnih obalnih područja i unutrašnjost ostrva i centralni lanac planinskih bespuća koji deli Korziku na dva sveta.
Za mene je to bio pejzaž čiste mašte i slobode. Divljinu možete naći posvuda, a ponekad posebno na mestima za koja je malo ko čuo i nakon više poseta ostrva.
Jezik kojim govore starosedeoci ostrva liči na mediteranski esperanto sa mešavinom francuskog, katalonskog i italijanskog jezika sa naglaskom na latinski. I po izgledu, selekcija i raspodela ljudi na brodu je očigledna, oni koji nastavljaju dalje ka trajektu za Sardiniju i one koji ostaju u svetu kojem pripadaju i po izgledu, odeći čak i po vrsti vozila.
Stacioniran u mirnom mestu Portu na zapadnoj obali, imao sam u nekoliko navrata pristojno dovoljno vremena da prepešačim nekoliko lokacija krševitih litica i kanjona. Jedan od najmasivnijih granitnih kanjona posmatrajući evropska prostranstva, Spelunca se prostire između gradova Evisa i Ota sa sedimentima stena višljim od 300 met.
Ove predele i klisuru sa gornje strane prati put koji ljulja u svojim krivinama i širinom jedva dovoljnom za mimoilaženje dva skromnija vozila.
Ne tako baš primamljivo i na reč slatko stvorenje, ova svinja je često viđenije biće nego bilo koja životinja kraj prašnjavih eskapada i krivina koje bezobrazno diktiraju brzinu svakom ko se kreće ovim putevima.
U ovu avanturističku potragu sam krenuo biciklom sa minimalizovanom opremom, telefonom, vodom i sa nekoliko svežih zemički iz restorana.
Otisci kopita po blatu i raskrčena trava je svuda kraj puta i po hrastovoj šumi.
Šuštanje u makiji na području Spelunce je više nego intenzivno jer je ovo tradicionalno utočište za svinje begunce opsednute živim hrastom, divljim pečurkama, cvećem, planikom i plodovima maginje sve sa začinjenim aromama i mirisnim biljem Korzike. Svinje koje se šunjaju i ne retko potpuno primiču ljudima nisu divlje svinje već tradicionalna rasna korzikanska svinja.
Korzikanska svinjetina (u porcu corsu) je prisutna hiljadama godina i legitimni je naslednik divlje svinje koja se vremenom vratila u divljinu korzikanskih šuma i šikara.
Korzikanska rasa svinje je nastala napornim eksperimentisanjem i ukrštanjem različitih vrsta bele i durok rase. Namera je da se dobije kvalitet pasmine otporno na korzikansko podneblje sa višim planinskim masivima. Sa tanjom izduženom glavom, aktivnom i njuškom punoj mimike malo podsećaju na divlju svinju jer imaju bodlje duž kičme. Šarenilo između ovih stvorenja je neverovatno, ali zapažene su crne, crvene, sive i agouti, boja sa više različitih pigmenata dlake.
Korzikanska svinja sporo raste, izrazito je izdržljiva i kreće se na velikoj površini šuma i pašnjaka. Tokom jeseni je najintenzivnija, potpuno pomahnitala za plodovima kestena i žirova iz hrastovih šuma. Pripremu za dugu zimu započinje već sredinom leta a sa svojim rezervama može da izdrži duži period kada manjka hrane u prirodi.
Korzikanska pasmina Nustrale je zanimljivo biće, vrlo brzo ulazi u interakciju sa ljudima a ukoliko im se ponudi neka vrsta hrane, postaju vrlo umiljate sa nijansom agresivnih ispada.
Na grupu svinja sam naišao u senci visokih laricio borova gde sam uredno napravio pauzu na obrušenom stablu. Ova vrsta bora je porijeklom samo s otoka Korzike.
Zemičke koje sam ponudio su bile za njih pristojan delikates i začas su se nekoliko svinja primile na marendu.
Nakon pola sata, stekle su poverenje u mene, opustile se kraj bicikla i slobodno sam mogao da ih češkam po leđima. Kako bih uradio i selfi sa jednom od najsipatičnijih njuški, odabranim favoritom, oprezno sam prišao, ponudio još jedno parče hleba i čučnuo kraj nje. Ustala je i kao da želi da pozira, dok sam ja pripremio telefon da se slikamo.
U tom momentu kada sam podesio da se oboje vidimo na slici, svinja videvši sebe na telefonu, okreće se i munjevitom brzinom ujeda me za podlakticu.
Ispiranje rane obavio sam odmah sa vodom iz bidona a nekoliko trenutaka kasnije i sa alkoholom koji su zatečeni par turista imali u svojim kolima kao dezinfektant u prvoj pomoći.
Misli koje su mi prošle kroz glavu jeste i da primim tetanus, po ko zna koji put u životu, ali koliko sam na internetu shvatio, petak, subota i nedelja je slobodna za ambulantu. Odlučio sam da to ostane tako kako jeste, poželeo sebi sreću i nastavio dalje da vozim bicikl krivudavim i uskim putem ka Evisi.
Vodeća velika krmača sa zlatnim prugama sve sa prasićima obučavala je svoje male da nauče gde da jedu, piju i spavaju.
Tako je i nastalo moje interesovanje za svinjama, njihovim navikama i konačno i odluke da napišem reč dve o istraživanju ove životinje i na mom blogu.
Prolazak biciklom kroz planinarsku stazicu u šumi se razlikuje od pešačinja u kojem su čula orijentisana na šumove u šikarama. Iznenađenja su trenutna, susreti neizbežni pa je neophodna pažnja. Bicikliranje do dna kanjona i silazak do reke je pravi Sizifov posao. Gubljenje visine i teško prelazne korenite puteve sa prenošenjem bicikla na leđima čini poduhvat vrlo intezivan i iscrpljujuć.
Ušuškane u vegetacijskom pokrivaču, u polusedećem položaju, mirno su posmatrale moju preznojanu senku sa biciklom koja im je izremetila popodnevni odmor.
Uzgoj svinja nustrale rase, poznate po svom karakterističnom mesu i visokom kvalitetu, specifičan je za područje južne Korzike, a posebno koncentracijom na zapadnom delu ostrva. Ova rasa svinja prilagodila se specifičnim uslovima Korzike, gde se uzgajaju u prirodnim, gotovo divljim uslovima, što doprinosi jedinstvenom ukusu njihovog pripremljenog mesa.
Na gornjoj Korzici, posebno u regiji Castagniccia, koja je poznata po kestenovim šumama, svinje nustrale imaju idealne uslove za život. Ova regija je bogata gustim šumama, posebno drvetom kestena, koji su važan izvor hrane za svinje, jer plodovi kestena prepuni skroba, čine značajan deo njihove ishrane. Ova konkretna dijeta uzrokuje nakupljanje lipida u mišićnom tkivu (intramuskularna mast) čiji sastav masnih kiselina identifikuje svinje uzgojene na poseban način.
Korzikanske svinje ili „porcu nustrale“ imaju slobodan pristup šumama, gde pasu i traže prirodnu hranu, što im omogućava da razviju specifične karakteristike mesa, koje je masno i aromatično, a posebno cenjeno u kulinarskoj tradiciji Korzike.
Uzgajivači u ovoj regiji posvećeni su očuvanju tradicionalnih metoda uzgoja, koje uključuju slobodno držanje svinja i minimalnu upotrebu industrijskih metoda. Ovaj način uzgoja rezultira mesom koje se koristi za proizvodnju poznatih korzičkih delikatesa kao što su soppressata (kobasica) i prisuttu (dimljeni pršut).
Korzikanci svoj ritualne običaje klanja svinja praktikuju na Santa Luciju, 13. decembra i od tog perioda pripremaju se sušeni proizvodi koji su se konzumirali tokom godine ili čak, u slučaju sušene šunke, cele naredne godine.
Kaskada zvuka mojih felni širio se po stenovitim kaskadama ka koritu reke Porto. U odsjaju prečiste rečice plenio je kameni osmeh mosta Pianella iz 15 veka podno mesta Ota. Reka Porto izvire visoko u planinama i teče jugozapadno preko sela Cristinacce, pa zapadno ka selu Evisa, Marignana i Ota da bi se ulila u reku Golfe de Porto u selu Porto, gde sam se i na nedelju dana i stacionirao.
Ova planinska reka je prirodni lek za natečeno i dehidrirano telo, a taman prijatna hladnjikava voda relaksira me i smanjuje želju da napredujem dalje u obilasku šumskih puteva.
Dašak magije u potpunoj izolaciji.
Korzikanske slobodno puštene svinje iz prirodnog uzgoja koje se mogu videti po šumskim stazama i po parkinzima krivudavih puteva se ipak razlikuju od onih divljih koje gotovo nikada nećete ni primetiti.
Divlja svinja ili „u cignale“ na korzikanskom je potpuno drugačija kontraverzna figura ostrva Korzika. Tamne boje, genetski bliska sa domaćom, divlja korzikanska svinja se krije po obodima šuma, šikarama i gde se vodotokovi. Ne može se videti okom turiste po zamršenim stazama regije Spelunce. Svaštojed, u ishrani koristi sve šumske resurse, obožava žir, kesten, korenje, crve, krtole i tartufe. Odlični su plivači i ozbiljno brzo trče, a uplašene, sklone su napadu čak i na čoveka.
Selfi sa ovakvim svinjama je praktično nemoguć. Odmaraju se u kaljugama i na taj način se lišavaju parazita i ujedno se u njima rashlađuju tokom leta.
Korzikanci, narod sa dugom i često revolucionarnom istorijom, tradicionalno poznat po krvnoj osveti, danas se bave lovom, ali i dalje nose elemente svoje prošlosti. Sezona lova pa i ona na divlje svinje, koja traje od sredine avgusta do decembra, donosi sličnu atmosferu “osvete”, ali sada na drugačiji način. Korzikanski lovci formiraju “quipes” – timove lovaca, koji zajedno odlaze u makiju, surovu i gustu vegetaciju, kako bi lovili divlju svinju. Ovaj lov, u kojem su timski rad i borbenost ključni, odražava duboke kulturne korene i veći značaj zajedništva u ovom brutalnom okruženju, kao i stari način života koji se održava u savremenom društvu.
Ekipu lovaca susreo sam u predelu Capu Rossa, blizu oboda zapadne obale i nedaleko od tvrđave Torra di Turghju. Svaki je preko ramena pored puške u rukama imao i po jednu divlju svinju koja je ostavljala krvave oproštajne tragove. Lov je Korzikancima nacionalna strast a višak vatrenog oružja iz ne tako davne prošlosti samo je promenilo namenu. Gulaš od divlje svinje je kulinarski specijalitet na otoku lepote kako još i nazivaju otok Korziku.
Zanimljiv aspekt kulinarske tradicije Korzike jeste dominacija mesa nad ribom, što se može objasniti specifičnom istorijom i geografijom ovog mediteranskog ostrva. Iako je Korzika okružena morem, i riba je, naravno, bila dostupna, stanovnici su se u prošlosti većinom bavili stočarstvom i uzgojem divljači, dok su morski plodovi igrali manju ulogu u svakodnevnoj ishrani.
Taj preokret ka mesu umesto ribe u ishrani Korzikanca ima duboke korene u istoriji. Naime, tokom vekova, Korzika je bila podložna napadima pirata, gusara i različitih osvajaličkih vojski, koji su često pljačkali obalu i uništavali pomorski život. Zbog toga su mnogi Korzikanci migrirali u planinsku unutrašnjost, gde su našli sigurnost. Dalje od mora, u planinskim predelima, potpuno izolovani, razvili su poljoprivredne i stočarske tradicije, gajeći svinje, ovce i koze, te lovili divljač.
Kako je vreme prolazilo, meso je postalo ključna komponenta korzikanske kuhinje, dok je ribarstvo ostalo manje razvijeno, s obzirom na geografske i istorijske okolnosti. Meso, posebno od svinja, koza i ovaca, postalo je simbol ove kulture.
Domaće namernice kao što su suhomesnati proizvodi, kobasice, pršut i sir, čine osnovu tradicije hrane na Korzici a upotreba samoniklog bilja kao što su origano, mažuran, menta i verbena ističe jedinstvenost. Servirano sušeno meso, sa rezanim sirom i maslinama na šarkuter daskama je poznato u svetu. Miris seoskog domaćinstva je upravo dašak Korzike. Upravo njega formiraju specijaliteti kao što su krvavice (i sangui), punjeni želudac (u ventru), kobasice (a Salciccia ili u salamu), šunka (u prisuttu), prsa (panzeta) i sve đakonije koje se soli i suše.
Riblji specijaliteti su često povezani s obalom, dok unutrašnjost ostrva ostaje prepoznatljiva po mesnim jelima, svojim bojima i mirisima iz kulturnog nasleđa.
Povratak ka Portu. Uskim planinskim putevima kroz izolovana sela biciklom se brže krećete od ostalih vozila a temperaturna razlika je već uočljiva samim prilazu usijane kemenite uvale sa dugačkom peščanom plažom.
Sasvim sigurno sa dolaskom prve jeseni i slatkim mirisom dima kestena, mnogi naši junaci iz ovog putopisa će se pretvoriti u ukusnu kobasicu koja će uz ljute sireve i opojno žestoko piće završiti uz slobodnu glasovnu igru i polifoniju tradicionalne grupe I Muvrini .
Ožiljak na ruci je ostao, rekao bih da sam se možda i na neki drugačiji način povezao sa Korzikom, zemljom snažnog nacionalnog ponosa.
0 Comments