crna gora - Rituali

KANJON VRUĆE REKE. PLANINA RUMIJA

KANJONING, AKTIVNOSTI, CRNA GORA, DESTINACIJE, EXTREMNA AVANTURA

Nakon dobrih dva sata prolaska kanjonom Vruće Rijeke dolazi se i do još jednog mesta sa „jezerinama“, spektakularno i fotogenično mesto sa niz manjih bazenčića preko kojih se prevaljujemo iz jedno u drugo. Sreći nikad kraja, žabe se igraju sa nama, ne beže i raduju se kroz skokove. Boja bazena je ono kako samo priroda zna da napravi a pauzu pravimo baš pored njih.

Aleksandar Bzdusok 15 avgust 2023 god

Ne postoji još puno neviđenih čuda koje možete istražiti. Dok se u jastuku izlupanog oblikom vaše glave rađa nova ideja, jutro uvek ispadne pametnije u odnosu na neprespavane noći.

Siguran sam da ne postoji mesto gde se budete zadesili a da nećete naći inspiraciju za jedinstvenu avanturu. Novo jutro u Crnoj Gori u gradu Baru i obilniji doručak uz mastan burek, zeljanice, jogurt i sanjiv pokušaj prodavačice u pekari da nam uz sve naplati i veći račun.

Na meniju nastavka vedrog dana je današnja ambicioznija avantura na ne tako udaljenom kanjonu Vruće Rijeke koji se nalazi nedaleko od Starog Bara, senovitog mesta na raskršću vekovne sinteze Orjenta i Mediterana.

Dužina ovog kanjona svakako ne dozvoljava opušteniji pristup i kasniji ulazak u njega ali kada je samo tri osobe u pitanju, brža ekipa od takve ne postoji. Bez puno čekanja, u kanjonu sve ide mnogo lakše i tečnije nego sa većom grupom.

Logistički smo jedan auto parkirali u delu Starog Bara u naselju Bartula, jednog od istorijskih naselja starom više od 2500 godina. Drevni maslinici oslikavaju naš izlazak iz kanjona i završetak ove avanture a pozicija auta jeste strateški potez kako bi se vratili na početnu tačku u Gornjim Mikulićima. Nedaleko od same Vruće Rijeke nalazi se i zanimljiva kamp lokacija za ljubitelje spoja prirode, istorije i potencijalne avanture.

Vijugavi betonski put vodi preko Velenbusa do Velikih Mikulića uz „teška posla“ prilikom mimoilaženja dva vozila, usmereno i logično vodi do samog odredišta za početnu tačku. Kanjon Vruće Rijeke useca južne obronke planine Rumije i planinu Lisinj, sa svojim izvorištem koji je začuđujuće topao čak oko 14 C i po tome je i dobio naziv Vruća Rijeka. U njenom toku, voda se zagreva prelazeći preko zagrejanih uglačanih stena da bi na kraju svog toka voda bila i preko 25 C .

Usput nas kao magnet ponovo privlači krstionica Sv Jovana Vladimira i njegov sada tek vodom stidljivi vodopad koji se sliva preko uklesanih figura Jovana Vladimira i Kosare i sve sa ograđenim jezercetom i klupicom za odmor.

Priprema tehničke opreme je ritualno, donji deo neoprena, gornji u rancu, hrana, tehnička oprema, užarija i kaciga. Napuštamo početno mesto kraj samog seoskog groblja i džamije, namljackani kremom za sunčanje. Silazimo niz brdo kroz šipražje i potpuno zaraslu stazu, na početku malo baunjamo levo-desno kako bi „upecali“ pravi trek ali to je bilo samo početno razbijanje malera.

Raško koji je pionir u otkrivanju kanjona ovih prostora predvodi, dok Pop i ja takođe na naš način istražujemo prostor koji u početku ne odaje baš neki grandiozni kanjon sve dok kroz 20 minuta ne izbijamo na kamenu čistinu i otvorenost između dve strane vegetacije a koju su ulepšavali niz bazenčića takozvanih „jezerina“.

Prva pauza i potpuno uživanje u prirodnom akvaparku, mestu koje je dostupno gotovo svakom. Ovde se može provesti ceo dan u prirodi, uživati u nekim zalogajima, sunčati se i kupati u svežoj vodi. Pomislih, na ovo mesto ću se jednom vratiti sam, da ispunim ceo dan u sanjarenju bez bilo kakvih daljih ambicija.

U nastavku kanjona sve je pokazalo kolika je ozbiljnost ove na prvi pogled užarene kamene rerne prepuno žaba i zmija belouški. Olakšanje je što danas ne prolazimo kroz agresivno abrazivnu vegetaciju koja želi da te zakači, da ti pocepa lice, pusti krv.

Sve emocije su otvorene, vrištanje od sreće prilikom spuštanja niz tobogane i kaskade.

Vertikale su se nižu jedna za drugim, intenzitet je primetan a kanjon nas iskreno prima u zagrljaj.

Silazak niz kanjon Vruće Rijeke je poprilično lagan, vertikale savlađujemo vrlo brzo, vode nema puno u junu mesecu, dok u julu i avgustu je ima jako malo u vidu zelenih baruština pa je ovaj period zaista optimalan i topao za kupanje i duži boravak u vodi. Za ovaj kanjon maj mesec je pun pogodak za potpuni ugođaj i sva čula.

Za osiguranje i abzail najčešće koristimo prirodu, kačimo se oko stena i drveća ali i ranije postavljenim sidrištima na strateškim mestima.

Sidrište čini vezu između čvrste podloge stene i užeta, pomoću bolta i alke, karabinera i gurtni a čini bitnu podršku za osiguranje prilikom spuštanja užetom.

Nakon dobrih dva sata prolaska kanjonom Vruće Rijeke dolazi se i do još jednog mesta sa „jezerinama“, spektakularno i fotogenično mesto sa niz manjih bazenčića preko kojih se prevaljujemo iz jedno u drugo. Sreći nikad kraja, žabe se igraju sa nama, ne beže i raduju se kroz skokove. Boja bazena je ono kako samo priroda zna da napravi a pauzu pravimo baš pored njih.

Brzo se krećemo kanjonom kroz plivanje, mahovina nam omekšava toboganske silaske uz veličanstveno skakanje u dubljim bazenima okupanim sunčevom svetlošću.

U jednom delu sam ušao u uski slot, jedva se provukao između procepa stena i apzailovao se u pećinu iz koje sam isplivao prepun impresija. Ovaj osećaj opsednutosti prirodom u kanjonima mogu osetiti samo posebne i neobične osobe. Kroz neke kanjone možete osetiti površinski osećaj ali samo neki kanjoni su idealni da ti proklija seme, ono što zovemo opsednutost. Kroz naše misli uvek se promalja filtrirano svetlo kroz uske otvore stena obrasle vegetacijom.

U Vrućoj reci nema puno prepreka kao što su gomile mrtvih stabala drveća i granja koje su odvučene brzom bujicom nizvodno. Naša igrališta su glatke klizave stene, plitki i duboki bazenčići, previsi obloženi mahovinom i vertikale do 20 metara visine.

Klizavi zidovi se uvijaju i zaokreću, zaglađeni i rezbareni prolaskom vode hiljadama godina. Svaku prirodnu zagonetku rešavamo poput preživljavanja na svečanoj obali.

Zapravo, najveći posao jeste motati uže od 60 metara koje zna da se zapliće po dnu vodopada ili na usek stena. Predugačko uže je isto tako loše kao i prekratko. Ali u našim torbama se nalazi uvek i kraće uže od 30 metara koje nam je poslužilo za brzo putovanje kroz ovu stenovitu magistralu sa vodenim preprekama.

Izviđanje za sledeće spuštanje radimo oprezno, jedan je uvek u izvidnici, drugi pripremaju opremu i prate signal za smer bezbednijeg prolaza i mesta sledećeg osiguranja.

Balansiranje ka našem izlasku iz kanjona je već postalo rutinski a kroz blagi umor je obeležavao i nekoliko nespretnih proklizavanja po zamršenom dnu korita. Za fotografije je ostalo malo mesta, bile su u trenucima uzbuđenja u kojima smo svi vadili kameru istovremeno i identično fotografisali prave stvari iz najboljeg ugla. Veći deo ostaje samo za naše oči dok se više koncentrišemo na rikošetiranje niz strme deonice i dramatične vertikale.

Dan je bio na izmicaju a nakon izlaska iz kanjona blizu kampa Bartola udahnuli smo i hladovinu terasastog maslinjaka u zaleđu Starog Bara. Samo na ovim prostorima nalazi se preko 100000 stabala „barske žutice“ autohtone vrste masline sa primercima starim i preko 5 vekova. Maslinjak Džidžarin sa lokacijom u podnožju rumijskog vrha Majlik, ispod samih zidina starog grada povezan je starim kaldrmisanim mostom na Suvom potoku.

Put ka vozilu je bio rezervisan za ples u neoprenskim odelima uz pojedinačnu zamišljenost i po koju rečenicu impresije. Smežurani od 10-to satnog boravka u neoprenu, sami sebi smo pravili prostora da se manje osećamo prilikom presvlačenja.

Sledio je put nazad u Velike Mikuliće po drugi auto i još par tesnih mimoilaženja sa retkim meštanima (po popisima bez stalnih stanovnika u njemu). Još koji put ispraćamo pogledom sjaj bajkovitog manastira Svetog Sergeja Radonješkog Čudotvorca (poznatija Ruska crkva) u Dobrom Dolu.

Na usađenoj prostranoj klupi na padini zapadne Rumije, uživamo sa izvanrednim pogledom na morsku luku i u zadnje intezivno prošireni grad Bar.

Drugari, samo da znate, vi ste reči koje ne mogu prevesti na moj jezik.

ULCINJ. KANAL MILENA. SOLANA

CRNA GORA, DESTINACIJE, KAJAK - KANU - SUP

Izgradnja ovog kanala najviše je doprinela da se iskoreni malarija i ostale zarazne bolesti koje su harale stanovništvom i odnosile živote velikog broja dece.

Ovo mesto sigurno nije na listi koje treba posetiti pre nego što umrete.

Aleksandar Bzdušok 20.juni 2023 god

Ulcinj. Po svemu sudeći, posmatrajući gradove na Jadranskom primorju zasigurno među najstarijim. Ovaj krajnji južni crnogorski gradić, većinski naseljen Albancima nadaleko je poznat po svojoj dugačkoj peščanoj plaži od 13 km sa lekovitim sitnim brašnastim peskom .

Gradić sa dvadeset i pet džamija i naglašenoj esenciji albanske kulture nudi sasvim drugačiju atmosferu nego tipični crnogorski gradovi.

Ono što privlači strasne svetske putnike u obilasku ove destinacije jeste sudar zapadne kulture i orijenta kao i izučavanje elemenata kulturnog identiteta zajednice ljudi koje u njemu žive. Ono što nas ovog puta zanima jeste najmanje zanimljivo za širu publiku a svakako je destinacija za izbegavanje.

Jutro je započelo lisnatim testom iz obližnje pekare i tandenskim napumpavanjem gumenog rafting kajaka sa kojim ćemo se provozati po jednim od najzagađenijih vodenih tokova u ovom delu Evrope.

Još davne 1885 godine po projektu Vladimira Ivanoviča Varmana inženjera sa Crnogorskog dvora iskopan je kanal Port Milena u dužini 4 km koji je imao suštinu da se voda iz Zogajskog jezera usmeri i poveže sa Jadranskim morem.

Izgradnja ovog kanala najviše je doprinela da se iskoreni malarija i ostale zarazne bolesti koje su harale stanovništvom i odnosile živote velikog broja dece. Ovaj kanal je upravo zbog takvog ostvarenog poduhvata, kao zahvalnost prema princezi Mileni, ženi crnogorskog knjaza Nikoli i dobio njeno ime.

Veslanje smo započeli odmah sa parkinga nasuprot hotelskog kompleksa Otrant, smešten u gustom mediteranskom zelenilu, uz sam drveni mostić na samom ušću kanala u more.

Na prve kalimere nailazimo nakon 400 metara veslanja. Radimo manevre i kružimo ispod razapetih polutrulih mreža, konopaca i drvenih stubova.

Simbol ribarenja na ovom kanalu kao i ušću reke Bojane su svakako ovi objekti rekao bih improvizovane ribarske kućice koji se tretiraju kao nematerijalno dobro ovih prostora.

Izgrađene su rukama veštih zanatlija i ribara koji su svojim dugogodišnjim iskustvom i znanjem postavljali ogromne mreže odnosno karić pod njima poznatim uglovima. Kalimere najviše podsećaju na vekovima razrađene kompnene mreze u Indiji i Kini. Takve naprave su bile bezmalo i do 20 metara dužine i 10 metara visine, sa konzolom iznad mora i sa velikom kamenom utegom koja je služila kao poluga sa velikom težinom čiju strukturu su pomerali 5-6 ribara. Spuštale su se na dno mora nekoliko minuta, vadile i tako iznova. Danas su takođe velika turistička atrakcija kao svedočenje na zlatna vremena kada je ribe bilo sasvim dovoljno.

Takođe i kalimere funkcionišu u vidu poluge tako što se mreža spuštala na dno kanala i kasnije podizala pa se u toj podiznoj mreži nalazio ulov, nekada impozantan a danas gotovo krajnje oskudan i rizičan po zdravlje. Dimenzija mreža je okvirnih 5 x 5 metara izrađene su od lana, najlona ili pamuka. Cela platforma je postavljena na drvenim šipovima zaglavljenoj duboko u mulju, dok se na njoj obično nalazi manja drvena kućica sasvim dovoljna da se smeste nekoliko ribara. Na samim krajevima mreže u uglovima zavezana je mreža koja se uz pomoć zakrivljenih drvenih štapova i držača u vidu poluge funkcionalno spuštala i podizala bez nekog većeg napora.

Ove konceptualne podizne naprave prvenstveno su korišćene za lov na ukljeve i jegulje. Izgrađene su od drveta i kombinacijom ostalih prirodnih materijala. Pored ovih velikih ribarskih skalamerija, nalazile su se i razne kombinacije vrša od pruća i grančica vrbe sa istom namerom da se zavaraju ribe i sa jednim manjim otvorom riba namami da uđe i kasnije se vadi sa druge strane odakle riba nije uspevala da pronađe put ka izlazu.

Veće kalimere imaju i elektromotore koji povlače mrežu jer se u njoj nekada moglo naći i do tonu ribe ukljeve. Po nekim zapisima jedna kalimera tokom noći 70-tih godina izlovila je 22 tone ukljeve u momentu kada se voda rekom Bojanom kretala ka Skadarskom jezeru na mreštenje.

Kanal Port Milena je povezan sa ulcinjskom solanom koju smo takođe posetili. Voda u kanalu ima nekoliko puta dnevno varijacije u nivou vode pa se slana morska voda meša sa slatkom i pravi koktel za specifični ekosistem za razvoj ribe.

Ali to sve bi bilo idealno teoretki da se ovaj kanal ne ulivaju sve moguće otpadne vode i fekalije, teške kancerogene materije kao i to saznanje da je prepuno virusa i bakterija zbog kojih je i onaj ostatak ribe u potpunosti zaražen.

Ovaj stepen zagađenja je zamrznuo veliki broj kalimera i njihovu vekovnu simboliku i tradiciju.

Najveći zagađivač kanala Port Milena pristiže iz smera Bratice i Brdela kroz čiji potok protiče jedinstvena gradska kanalizacija sa stotinama direktnih ispusta zagađene otpadne vode.

Uz samu obalu primećujemo cevi koje vire iz kuća, apartmana i hotelskog smeštaja. Zaveslaji su nam oprezni, trudimo se da ne zapljuskujemo i voda da što manje klizi po nama.

Miris se nesnosno povećava na obalskom delu kanala, ali i pored toga se zalažemo da zavučemo nos u svaki potencijalno zanimljivi deo kanala i obiđemo po nekoliko puta oko specifičnih i dobro očuvanih kalimera.

Površina vode je gusta sa masnim filmom koji je predstavljao živopisnu dugu. Do trščane obale, sasvim intezivno, vazduh je zaudarao na nešto što se spremalo da umre.

Pazimo da puno ne pričamo. Samo ćutimo da nam voda ne prska po ustima. Čuvamo se opasnih bakterija koja postoji u kontaminiranim vodama.

Ešerihija koli nam se pristojno javlja sa „dobar dan“ . Najmanje nam je stalo da pazarimo meningitis izlagajući se ovakvom sistemu, neko bi rekao veslanje po otvorenoj septičkoj jami.

Usled povećane urbanizacije i divlje gradnje, sav šut i otpad direktno se izručuje u kanal što pokazaju i delovi kanala koji egzistiraju od silnih nasipa. Taj isti otpad u vodi trune, razlaže se i ne ide nigde. Ostaje tu jer nekog protoka vode i strujanja gotovo da nema ili je minimalan.

U ogledalu mutne vode oslikava se jasno naše ekološko putovanje. U redovima različitih putovanja i avantura ponekad nemoramo tražiti masku savršenstva.

Temeljnim pranjem kajaka u autoperionici oslobađamo se na neki način dela balasta koji nas je održavao strogo stabilnim u zaveslajima i sedištima kajaka.

Kišno popodne provodimo na Adi Bojani u delu koji je poznat kao nudistički kamp.

Ada Bojana je ostrvo koje je nastalo na specifičan način. Davne 1858 g u blizini dva manja ostrva nasukao se brod jedrenjak Merito čiju olupinu je kasnije osvojilo rečni nanos i sedimenti reke Bojane.

Ovaj sada ostrvski deo a nekada samo sprud, je podelio reku Bojanu na dva kraka, jedan na samoj granici sa Albanijom i nedovoljno istražen, dostupan obalskim plažnim delom ali sam po sebi bez urbanog sadržaja.

Lišajeve u vidu crvenih pečata na ruci koje sam dobio kao overu nakon ovog putovanja mogu povezati sa Portom Milena .

Ipak se samo fokusiram na rasplansanu lepotu sumraka zalaska sunca peščane obale zapljusnute slano -slatkim koktelom.

TREŠTENI VRH. CRNOGORSKA EPOPEJA

PLANINARENJE, CRNA GORA

Oštri i nazubljeni kamen okovan je posebnom tišinom i izolacijom od ostalog sveta. Ispred nas se pojavljuje intenzivni matrix lavirinata i naravno preokupljeni lutanjima za pravi prilaz, uživamo u rebusnim rešenjima kako izaći iz prirodnog ćorsokaka koju ne dele zidovi već provalije, jame bezdanice i škraparski bunari, ponegde i stotinjak metara duboki.

Aleksandar Bzdušok 21 juni 2023 god

Crna Gora obiluje neobičnim surovim predelima koji su podjednako izazovni za život. Jedna posebno izolovana celina čini ambijent šumovitog podnožja i stenovitih grebenskih vrhova planine Maganik.

Staza i pristup jednog od najslikovitijih vrhova Maganika prepun je dubokih jama i škrapa, stena koje su naoštrene kao žilet a neke od pukotina koje vode u ambis poprilično zna da pomuti i poigra se sa razumom.

Trešteni vrh nas je svojim kamenim skulpturama neobično inspirisao a lavirinti sa provalijama na okolnim platoima se u igri kombinatorike vežbale sa našim umom.

U središnjoj oblasti Crne Gore nalazi se planina Maganik, planina koja vešto sakriva reke Mrtvicu, Zetu i Moraču. Ovaj kraj sam posećivao u nekoliko navrata prolazeći kroz kanjon Mrtvice posmatrajući iz istog kanjona kilometarski visok planinski greben.

Do samog planinarskog doma Đatlo može se opuštenije stići povišenim putničkim automobilom, ali od njega na gore do samih katuna moguće je samo ozbiljnim terencom 4X4.

Prvog dana leta, uz konačno odsustvo uporne kiše koja je zalivala nedeljama, zadesili smo se u Crnoj Gori i potpuno bez nekog posebnog pakovanja ili plana organizovali jednodnevni vrhunski izlet.

Za početak ovakve avanture i poseti Treštenog vrha najvažnije je odabrati upravo odgovarajući mesec a skoro idealno je to uraditi na početku leta.

Razlog je snežni pokrivač koji se zadržava do kasnog proleća, a na nekim deonicama puta smo ga i mi zatekli zaklonjeni senkom usijanih stena. Samo pešačenje ne predstavlja nikakav poseban napor ali obilazak u periodu kada su stene pokrivene snegom može biti kratkim rečima smrtonosno a razlog su bezbroj rupa i jama u koje možete upasti dok je izlazak iz takvih bunara posebna i teška priča za spasioce.

Na kratko u katunu Bulatovića dobijamo osnovna uputstva za prvenstveni smer kretanja i nastavljamo dalje, tačno u podne, uz brdo u potpunom skladu. Kroz šaljive anagdote i priču na sav glas, malo smo omanuli put i otišli ulevo od glavne staze pa smo završili na stazi koja vodi na Međedi vrh (2139m). Vraćamo se kroz jarugu nazad na stazu i dalje je sve bilo sasim očekivajuće pristojno obeleženo. Nakon prelaska na drugu stranu sedla preko prevoja između Male i Velike Straševine, polako su nas napustila, četinarska šuma i pitomi pašnjaci sa stadom ovaca.

Hodanje po prirodi i jedan dugotrajan razgovor na čistom planinskom vazduhu jednak je pesmi koju nemožete utišati.

Pojavljaju se kameni vanplanetarni pejzaži i posebno nestabilne kamene ploče a pogled nam se zamrzavao kako smo se približavali gorostaskim figurama.

Sa leve strane od našeg kretanja ka Treštenom vrhu uspravio se Babin zub koji krije tajnu avionske nesreće koja se desila još 1973 god u bivšoj SFRJ kada se JAT-ov avion iz Skoplja na putu za Podgoricu u punoj brzini zaustavio o moćnim stenama a gde se i danas nalaze ostaci olupine ove tragedije.

Magični predeli se otvaraju iz minuta u minut dok se sa jedne strane nalazio Međeđi vrh i Babin zub (2111m) a sa druge strane postrojene kamenite kape i naš današnji cilj Trešteni vrh (1980 m).

Oštri i nazubljeni kamen okovan je posebnom tišinom i izolacijom od ostalog sveta. Ispred nas se pojavljuje intenzivni matrix lavirinata i naravno preokupljeni lutanjima za pravi prilaz, uživamo u rebusnim rešenjima kako izaći iz prirodnog ćorsokaka koju ne dele zidovi već provalije, jame bezdanice i škraparski bunari, ponegde i stotinjak metara duboki. Nekoliko provalija je neophodno i preskočiti i to čini možda i najintenzivniji adrenalinski sadržaj.

Do nesvakidašnjeg vrha se uspinje sasvim komfornim kuloarom, a na valovitom platou je potrebno malo opreza jer se radoznalost na ovakvim mestima ne prašta.

Još jedno piće? Oh da. I da zaigramo, rekoh Rašku, ne idemo kući dok nam sunce ne napravi crvene pečate kroz kamenu zavesu.

Anatomski stenoviti tepidarijumi i tople klupe su neodoljive za sanjarenje i prikupljanje energije sa pirkanjem vetra između kamenih formacija. Pogled na dole u provaliju odseca noge u kolenima, ovaj koloseum oko nas je zaista remek delo kraške erozije. Materijal stena je čistokrvni krečnjak pa je i to uzrok ovakvim fantastičnim figurama.

Tu na samom Treštenom vrhu nalazi se hladna, surova i prelepa podzemna kraljica Crne Gore, Iron Deep ili Gvozdena duboka koja je jedna od retkih koju su istražili češki alpinisti još 2011 godine u nekoliko navrata. Dubina iznusu neverovatnih 1162 metara sa kartiranom dužinom od 3360 metara i spada na 55 mesto u svetu sa svojom dubinom.

Rumenilo pustinjskog sunca nam izvlači svaki molekul energije dok se krećemo prsti-peta u već kasne popodnevne sate.

Maganik je posebno surovog karaktera, negostiljubiv i magičan. Uspeli smo da se popnemo i spustimo sa njegovih pasarela za manje od 7 sati računajući da smo imali malo odstupanja sa staze a i to se dešava kada se ide bez mape ili GPS. Za konkretno ovu akciju, poželjno je da povedete nekoga ko poznaje teren, sigurno da onda ostaje malo više vremena i za opuštenu priču kojih nema kraja kada ste na otvorenom sa dragim prijateljima.

Za povratak sačuvajte nešto vode, nema je nigde na stazi. Mi smo ukupno poneli po litru vode što je za ovakav predeo nedopustivo malo. Nadoknadili smo propušteno u valovu za napajanje stoke na travnatoj livadi katuna Poljana.

U katunu Zorana Bulatovića opšte raspoloženje, razgledanje i emocionalno prelistavanje slika i neizbežna preukusna sveže pripremljena domaća hrana i sir.

Katastrofalno loš kameniti put i ponovni prolazak pored trenutno pustog doma Đatlo. Kako kažu ove godine i nije bilo puno planinara na potezu Trešteni vrh, sezona tek počinje, ova godina sa svim aktivnostima na ovom području kasni. A i svakodnevne bujične kiše su odneli dobar deo makadamskog puta pa smo se za penjanje i silazak posve muški potrudili.

U 20h krećemo ka Kraljevu, verujući u našu izdržljivost i predanost dobroj muzici u kolima. Na pola puta ipak biramo pametnije rešenje da prespavamo odmah nakon Brodareva.

Ovaj vrh nije lako odraditi za jedan dan, pa zatim krenuti nazad i opušteno putovati 600 km do kuće. Trešteni vrh sa svojom erozijom nas je dobro okrunio i namučio teškom logistikom i neobičnom planinarskom slagalicom.

KANJON REKE NOŽICE. CRNA GORA

AKTIVNOSTI, CRNA GORA, KANJONING

Na jednoj poziciji voda je oštetila ili je bujicom isprala mesto na kojem je stajao spit i ostao je samo deo klina bez šrafa koji je virio iz stene. U jednom trenutku smo pomislili kao da je to neko i namerno skinuo. Takva vertikala nije mogla da se zaobiđe već smo napravili omču oko povećeg kamena.
Aleksandar Bzdušok, 15 avgust 2022

Sredina meseca jula i po prognozi cela nedelja idealna za obilazak kanjona po Crnoj Gori. Nakon brojnih obilazaka kanjona u zadnjih dvadeset godina vreme je bilo da se obiđe i jedan zaista impozantan kanjon, kanjon Nožice.

Kanjon Nožice se nalazi severoistočno od Podgorice, između Podgorice i Kolašina. Kanjonu se pristupa izuzetno lako tako što se sa starog puta Kolašin – Podgorica, posle Lijeve Rijeke iz pravca Kolašina skrene ka levoj strani i mestu Brskut.

Posle skretanja, primetan je vodeni tok rečice Nožica gde stajemo kraj puta, navlačimo auto preko stepenika koji vodi ka obali kako bi vratili šuspleh na svoje mesto.

Od zadnje avanture poklopac se već bio raskačio ali na novoj deonici auto-puta koja je puštena pre samo par dana (stanje stvari juli 2022 ) od razvijene brzine kao i vetra, potpuno je pretio da će da otpadne dole.

Žicu i klešta pozajmljujemo od jako ljubaznog zidara poreklom Albanca sa obližnjeg gradilišta koji su se tu našli. Nakon servisa krećemo dalje puni samopouzdanja jer je sada sve na svom mestu.

Asfaltnim putem okvirno 1500 metara vodeni tok skreće u desno a put uzbrdo. To je mesto našeg ulaska u kanjon ali smo logističku podršku dobili od divnog meštanina Mihailovića koji nas je usmerio gde da ostavimo kola i približnu lokaciju gde ćemo izaći iz kanjona a nas prebacio njegovim vozilom na početnu tačku.

Silazak u kanjon smo odradili malo ispred kako se ne bi lomatali preko nekog klišišta koji vodi direktno na ulaz.

Početak kanjona u potpunosti prolazimo bez neoprena i tek na jednoj šljunkovitoj plaži i neizbežnog zaobilaska rečice oblačimo opremu gde ustvari i kreće ulazak u vodu čija temperatura je iznosila prijatnih 10 C.

Kanjoning uključuje sve varijante kretanja počevši od skakanja, penjanja, spuštanja i planinarenja ali i onih tehničkih detalja spuštanja kao što je abseil niz vertikale ili ozbiljnog slobodnog penjanja po stenama, plivanja i ronjenja. Sve ovo uključuje i osnovnu veštinu preživljavanja u ekstremnim uslovima i vrlo važnu ličnu samouverenost i neophodnu opreznost jer u slučaju ovakvih kanjona kao Nožice, svaka evakuacija bi bila veoma zahtevna.

Kanjon Nožice ima dosta široko korito, dosta svetla ali su litice potpuno nepristupačne za eventualno penjanje uz njih i eventualni izlazak pogotovo leva strana posmatrajući tok potoka. Velike stene obrušene su preko samog vodenog toka, zaobilazimo ih i prolazimo kroz ogromno lišće i bujnu vegetaciju.

O prisustvu zmija smo potpuno navikli i kupanje sa izležavanjem u prirodnim bazenima je božanstveno.

Kamenje je klizavo, ljigavo na svaki korak pa izbegavam nepotrebne skokove i nepromišljene manevre kako se ne bi povredio. Ovo je veoma važno kada se kroz kanjon kreću samo dve osobe.

Kanjon se vremenom oblikom menjao pa smo imali nekoliko lepih tehničkih spuštanja preko vodom izglačanih stena. Kako ne bi bilo ozbiljnijih grešaka, ja sam izviđao jednu stranu a Raško drugu stranu pristupa vertikali. U jednom trenutku skoro sam se našao u ćorsokaku jer sam prešao u sledeći sifon otplivavši preko metarskog vodopada, došao do gotovo nemogućeg pristupa za absail i u povratku zapeo o taj isti klizavi metarski slap.

Uz sve akrobatske veštine, sirovu snagu i beskonačne pokušaje nisam mogao da se popnem uz njega. Takva prirodna zamka je moguća i dobra je škola za izvidnicu koju radi samo jedan izviđač koji vizuelno mora ispratiti drugog u komunikaciji koja je zbog buke vodopada samo signalima rukama.

Na mestima gde se bujica vode spajala u jedno izbegavali smo direktan prolaz kroz nju pa se dosta vremena gubilo u pronalaženju šupljina kroz kamene gromadne stene sa okolne strane koje su preprečile tok.

Osobe koje su se bavile slobodnim penjanjem i poznaju da čitaju stenu, značajno lakše prilagođavaju svoja tela u ekstremnijim uslovima i načinu kretanja u grubim cipelama i u neoprenu sa natopljenom opremom u rancu na leđima.

Na jednoj poziciji voda je oštetila ili je bujicom isprala mesto na kojem je stajao spit i ostao je samo deo klina bez šrafa koji je virio iz stene. U jednom trenutku smo pomislili kao da je to neko i namerno skinuo. Takva vertikala nije mogla da se zaobiđe već smo napravili omču oko povećeg kamena.

Na žalost nismo imali drugu novu pločicu pa smo na tom mestu napravili improvizaciju koja nas je na kraju svega koštalo užeta jer se oštetilo baš o taj šraf iz stene. Konačno, iako to dobro znamo i uvek nosimo dodatni alat i opremu za obezbeđivanje kao i trake i duplu užad, ovog puta to nismo.

Na jednoj vertikali smo čak morali da se odradimo osiguranje o drvenoj grani koja je virela iz stene. Ona nam je rešila poseban rebus koju nam je zadala Nožica.

Previsi su delikates abseilinga i to su mesta na kojima se stiču posebna iskustva u praksi i razvijaju dodatne veštine na različitim primerima. Kod previsa potrebno je da se obrati posebna pažnja na prste prilikom spuštanja, neophodno je osloboditi prostora unazad, osloboditi više užeta kako bi premostili samu stenu i oslonac i prepustiti se blažem skoku i konačnom bezbednom doskoku u vazduhu, ispod same stene.

Oprema koju smo pripremili bila je dovoljna za prolazak desetak vertikala sa jednom od najvišljih u ovom kanjonu, približne visine oko 25 metara računajući od samog sidrišta pa do jezera dubine oko 2,5 metara.

Izgled jezera može da prevari, polica na rubu vodopada mami kako bi se usudili na skok ali to je samo igra uma pogotovu nakon 4 sata lomatanja po izvajanim vodom ispunjenim kadicama i vodopadima. Od iscrpljenosti i hladne vode najčešće se gubi realnost, visina koja se iznova i iznova predstavlja deluje da više nije toliko velika i da je skok brže adrenalinsko rešenje za spuštanje.

Kako prolaze godine, sve manje rizikujem i vođen različitim iskustvima, ipak mi je prioritet da se dobro obezbedim i spustim što opreznije i preciznije. Samospašavanje ili spašavanje od strane drugog lica je jedan ne tako lagan posao u okolnosti krajnje izolovanosti i nemogućnosti za eventualni poziv na pomoć preko mobilnog telefona.

Naša praksa je da se za svaku ekspediciju obavesti jedan od meštana gde ćemo biti, šta nam je namera i koliko bi se zadržavali u kanjonu kao i na planinama. Kod većih grupa to nije presudno ali za dve osobe koje rade nešto samoinicijativno i polu-istraživački to je od krucijalnog značaja.

Nakon približno malo više od 5 sati uživanja, probijanja i lomatanja kroz kanjon stižemo do raskrsnice puteva gde se spajaju rečica Nožice sa rečicom Brskut. Ukoliko bi nastavili niz reku ušli bi u kanjon Male Rijeke ali za nastavak avanture bilo bi neophodno prenoćiti u kanjonu što ostavljamo za neki drugi put.

Nastavak ove kanjoning avanture jeste uzvodno rečice Brskut i to uz pristojan tempo bilo nam je neophodno da se uspenjemo uzvodno gazeći jednim delom kroz reku a jednim delom pored obale. U jednom trenutku izletela nam je na put divlja svinja koja se isto tako iznenadila od našeg prisustva.

U tom potezu kraj reke sve je mirisalo na te divlje svinje, tu im je pojilo i mesto za dnevni odmor daleko od sveta.

Izlazak iz kanjona Brskutske reke je na desno preko livade, malo pre male meteorološke kućice na stubu. Ili je ličilo na nju.

Ulazimo direktno na neko uređeno imanje sa sređenim plastenikom. Domaćin nas poziva na čast, pivo i obilnu vodu koja nam je povratila energiju i veru da je u blizini negde ostavljeno naše vozilo sa suvim stvarima.

Ovaj kanjon je nešto posebno, poseduje sve elemente koje treba da ima jedan zahtevni kanjon. Na kraju kada te ovaj kanjon isprati iz sebe i iz svoje pritoke, ostaješ na putu bukvalno smežuran i dosadan kao kuvana petlova nogica.

KANJON MEĐUREČKE RIJEKE. RUMIJA

AKTIVNOSTI, CRNA GORA, EXTREMNA AVANTURA, KANJONING

Kanjoning je ekstreman sport sastavljen od više srodnih sportova, pomoću kojeg možete istraživati teško dostupna područja. Pre odlaska u bilo koju formaciju kanjona, potrebna je predhodna obuka koja bi omogućila savlađivanje osnovnih tehničkih veština tj. kako bi se usavršila motorika u savlađivanju vertikalnih prepreka.
Aleksandar Bzdušok , 30 septembar 2022

Kanjoning je ekstreman sport sastavljen od više srodnih sportova, pomoću kojeg možete istraživati teško dostupna područja.

Vežbanje na suvoj prirodnoj ili veštačkoj steni sa uslovima koji su idealni mogu da u osnovi pomognu penjaču-planinaru da kasnije u pravim izolovanim ekstremnim sredinama u kojim se nalaze kanjoni, vlažni i klizavi tereni, buka, hladnoća i vlaga i odsustvo svetla budu koncentrisani i usmereni i na druge stimulanse.

Oni koji steknu rutinu u korišćenju sigurnosne opreme sa odsustvom straha i koji steknu samopouzdanje i počnu da veruju u sebe i svoje veštine mogu zaista da uživaju u spektakularnim krajolicima kanjona i da istražuju takvu netaknutu prirodu.

Jedna od veština koju bi svako trebao usavršiti pre bilo kakve avanture u zahtevnijim kanjonima je svakako abseiling, kao neka osnovna umetnost satkana od nemačke reči koja znači „konopac dole “.

Abseiling je kontrolisano spuštanje niz stenu ili planinu pomoću užeta i ovu tehniku koriste penjači, speleolozi, planinari i svi koji rade na tehničkim i industrijskim poslovima na visinama.

Takođe ova tehnika je zastupljena kod spašavanja povređenih osoba odnosno planinara kao i kod stena za sportsko penjanje. Ukoliko je procena penjača da je slobodno spuštanje niz deo stene opasan i nemoguć bez užeta, pristupa se osiguravanju mesta i postavlja sidrište. Trenje statičkim užetom prilikom spuštanja se temelji i na iskustvu, sigurnosti, zahtevnosti i težini prepreke.

Ovaj uvod i jeste iz tog razloga što se vrlo često dešava da kanjoni kreću baš ovakvim načinom silaska, iz jedne obične šetnje dolazi se do mesta gde nepostoji vreme za uvežbavanje.

Kanjon Međurečki potok ili Međureč, nalazi se na obroncima planine Rumije, na nekoliko kilometara od grada Bara u Crnoj Gori. Dužine je oko 2 km ali je zbog količina vode izuzetno atraktivan i u letnjim mesecima.

Do njega se stiže starim putem ka Skadru u Albaniji smeru ka selu Međureč. Od parkinga potrebno je pešačiti oko 20 minuta do samog ulaza u kanjon kojeg oslikava vodopad oko 30 metara visine.

Uz dosta ozbiljnih vodopada i vertikala obraslih mahovinom na tako maloj dužini kanjona, mogu reći da se ovaj kanjon zaista svrstava po lepoti u prvih pet koje sam posetio. Prelepe kadice sa zelenom vodom, mesta gde se može skočiti u duboke bazenčiće i nezgodni previsi daju pečat ovoj lepoj avanturi koja je trajala nešto manje od 5 sati.

Od opreme za bezbedan kanjoning potrebno je pripremiti:

Izdržljive cipele ili duboke čizme za kanjoning koje imaju dobro prijanjanje po klizavoj podlozi (koristim par godina unazad Bestard canyon guide čizme)

Neoprensko odelo, najbolje se pokazalo iz dva dela i debljine do 5 mm eventualno sa protektorima na kolenima.

Zaštitna kaciga koja vas štiti od eventualnog odronjavanja kamenja sa stena ili prilikom proklizavanja i padova.

Neoprenske radne rukavice su poželjne jer imaju bolji grip odnosno prijanjanje po stenama.

Statičko uže se najbolje pokazalo u opterećenjima u kanjoningu u uslovima vlage prilikom abseilinga.

Dinamička užad su upotrebljiva kod uspona radi osiguravanja padova i njenog amortizovanja.

Vreća za užariju vam pomaže da vam obe ruke budu slobodne prilikom prolaska kroz kanjon jer deo opreme je najlakše nositi na leđima.

Vodootporna torba ili suva vreća za smeštaj ostale opreme za koju je neophodno da se sačuva od vlage dokumenti, fotoaparati, perva pomoć i ostalo.

Descender kontroliše spuštanje planinara niz uže.

Sigurnosni pojas je obavezan deo kanjoning opreme. Mala deca i mršave osobe potrebno je da koriste i pojas na grudima.

Karabiner nekoliko komada je neophodno uvek imati kod sebe. Vrlo često nekom ispadne neki deo sigurnosne opreme i ovo može da bude dobra zamena a ujedno uvek ima neki deo opreme koji treba prikačiti ili osigurati.

Pribor za prvu pomoć