ZEMLJA IZNAD PLANINA. TRANSALPINA BICIKLOM.

Uživam u svakom spustu, u svakom osvojenom metru, iako bisage hoće da pobegnu sa bicikla pri brzini preko 50km/h, cvokoću pod naletom adrenalina i glasnog oduševljenja koji proizvodim. Ni ne pomišljam na posledice pada, kočnice koristim pred samu krivinu, štedim paknove i produžavam zadovoljstvo do samih bankina.

Aleksandar Bzdusok 24.04.2024.

U grupi planina Parang u južnim Karpatima nalazi se jedan od najimpozantnijih i najviših nacionalnih puteva u Rumuniji. Planinski put Transalpina ili DN67C, u dužini od 148 km povezuje sa južne strane mesto Novaci sa gradom Sebešom na severu preko prevoja i posebnom tačkom blizu vrha Urdele (2.145 m).

Transalpina je naziv koje se koristi u starim latinskim tekstovima Țara Românească , što bi u prevodu značilo “zemlja iza planina”.

Ovaj planinski put je pretežno zatvoren tokom zime, a moguće ga je motorizovano posetiti u periodu od sredine maja pa do kraja oktobra u toku vidljivog dela dana, a prolazak preko najvišljih stenovitih prevoja najviše utiču vremenski uslovi.

Kroz istoriju ova planinska staza poznatija kao Poteca Dracului (Đavolja staza), korištena je u ovčarske svrhe kao migracioni put a koristio je pastirima za prebacivanje ovaca iz jednog kraja Mărginimea Sibiului u drugi deo Vlaške.

Dugo zapostavljanje ovog zanimljivog planinskog puta, retko obnavljanje podloge i veoma težak prolaz za standardna vozila, učinio je da priroda u njegovom okruženju ostanje netaknuta a da put do današnjeg dana nije u potpunosti ni završen.

U periodu moje avanture biciklom po Rumuniji ( April 2024 g ) put je zatvoren za motorni saobraćaj a sneg i nije u potpunosti očišćen sa nizom klizišta i odrona kamenja koja su bila razbacana.

Za razliku od Transfagarasana ovaj mnogo stariji sa nadimkom Kraljevski put je manje poznat, ređe posećen iz očiglednog razloga što nije asfaltiran čak do 2009 godine. Pošteđen je masovnog turizma, grandioznih povorki motociklista i sportskih automobila, kao i piknik društva sa roštiljskim specijalistima.

Možda i najlepša odluka jeste i bila da se iz mesta Novaci uputim do skijališta Ranci koje je udaljeno nekih 18 km sa pristojno i izvodljivim usponom. Iz usnulog skijaškog mesta, nekoliko pasa lutalica ispratilo me je i do samog skijališta koje pored jedne staze na planini Papuša i još 4 staze na planini Cornesu uglavnom namenjene za početnike i sa najvećim dužinama od 900 met. Za ovoj deo južnih Karpata mali skijaški centar sasvim dovoljno pruža za porodične rekreativne aktivnosti na snegu.

Početak zabranjenog pristupa motornim vozilima kreće na šljunkovitom i nezavršenom delu sa upozorenjem na samoj tabli kraj puta i betonskim stubovima koji nisu ometali eventualni prolazak neke službe sa odobrenjem za održavanje .

Malo ozbiljniji uspon kreće sa prvim serpentinama južne strane Papusa a koje nude odmorišta sa panoramskim pogledom ka apartmanskom mestu Ranci.

Uspon sa južne strane je intenzivniji ali se brže stiže do najviše tačke kraj vrha Urdele.

Najlepši deo planinskog puta Transalpine jeste između Ranca i Obarsia Lotrului, ukupne je dužine oko 28 km a namera mi je da ispedaliram obe strane, vratim se delom nazad i prenoćim na nekom za kamp prigodnom mestu.

Slikoviti alpski predeli nižu se nakon svake krivine. Usponi se ritmički ređaju jedan za drugim i duša mi je u nosu jer sama težina bicikla sa bisagama, opremom za kampovanje sa dodatnim komforom za noćenje ispod 5 C u planini poprilično otežava harmonično disanje uz vazduhom izbrušeni uspon. Kondicija za ovakve uspone je specifična. Veći deo skokova se odvija u razređenom vazduhu i nadmorskoj visini od preko 1800 metara i sigurno da me cemetira i akumulira umor.

Osmeh mi je izmamio vodopad Carbunele koji lenjo izvire i prolazi stepenasto između kamenja.

Na vrhu očekivani pogled na beskrajne doline ali i nedovoljno vidljiv put koji overava sve ono što je bilo i što će tek biti. Ova planina ne odaje odmah sve svoje lepote i nije dovoljno samo izaći na jedan vrh već ih je potrebno popeti nekoliko da bi stekli pravi utisak Transalpina nije zatvoreni krug, ona nudi mnogo stazica kraj glavnog puta.

U jednom momentu i delimično olakšanje sa naznakom da sledi i spust, umeren i dug u kojem oprezno ulazim u krivine i područje koju okružuje gusta šuma sa obe strane. Prašina i leteće busenje trave po putu govori da ovde ne prolazi baš puno ljudi, dok tišinu preseče poneki zvuk motociklista koji se razvlače po samim krivinama znajući da nema saobraćaja.

Povratak nazad istim putem, jednim od najlepših i lagano dostupnih predela Karpata, rutinski je posao. Severna strana je duga, blaža i sadržajnija, savršen je uvod za golet koja se prikrada iza serpentina.

Snažno vučem bicikl sada već preteškim nogama. Žuljam sedište i sebe zajedno sa tišinom koja pleni prostranstvom. Prolazim beskrajne duboke šume, ulazim u scenu stenovitih vrhova koji čekaju ponovno viđenje. Široki pašnjaci sa stenovitim policama mame da prilegnem i da se stopim sa prirodom. Znoj koji mi štipa oči skupljam po licu i otresam ga taktički.

Stalni uspon sa povremenim padovima otključavaju arenu sa celom panoramom. Nagrada koju ovog puta dobijam jeste potpuno drugačija slika predela u odnosu na prvi prolazak.

Nakon toliko penjanja sledi poseban spust i ponovo hladan tuš sa vijugavim putem na kojoj mogu sresti svoju senku kako je prošla malo niže.

Vučem kilometre iz sebe ali čvrsto odlučujem da prođem i poslednji vrh i negde naniže pronađem jezerce koje je bilo nedaleko od samog puta na samom grebenu .

Uživam u svakom spustu, u svakom osvojenom metru, iako bisage hoće da pobegnu sa bicikla pri brzini preko 50 km/h, cvokoću pod naletom adrenalina i glasnog oduševljenja koji proizvodim. Ni ne pomišljam na posledice pada, kočnice koristim pred samu krivinu, štedim paknove i produžavam zadovoljstvo do samih bankina.

Nekada veoma težak uspon i do 16 % sada postaje ekstremni spust dok nagibe od 12 % smatram sasvim normalnim i manje ambicioznim.

Pogledi koji se otvaraju pod kacigom otkrivaju zaostale snežne nanose i jezera koja su nastala od njih a zlatna trava još nije dobila svežinu ali otpušta neki poseban sjaj.

Na veoma kratkoj udaljenosti mašu mi vrhovi Dengheru (2.084 m), Păpuşa (2.136 m), Urdele (2.228 m), Lezer (2.157 m), i Muntinu (2.062 m).

Nakon vijugavih i zahtevnijih serpentina i lažnog vrha, ponovnog gubitka visine, kroz sedlastu dolinu stižem i do stvarno najvišeg vrha ovog prirodnog svetilišta. Kraljevski put me je savršeno kraljevski umorio. Istorija kaže da je kralj Karolj II prilikom obnove i otvaranja ovog puta 1935 god po njemu prošetao sve sa svojom kraljevskom porodicom diveći se izolovanoj lepoti.

Punim ustima od semenki badema ložim svoju svest pre konačnog spusta do jezerceta koje će biti moj dom za noćas.

Spuštajući se ostavljam mnoštvo kamenitih serpentina i razuzdanih oblaka kroz koje sam prolazio. Sve u svemu prešao sam udaljenost od 62 km i dostignuo 2800 m ukupnog uspona u oba smera.Izgubljenog pogleda u daljinu kaskadnih vrhova prekrivenog zlatnim pašnjacima, nafilovanih zaostalim snegom, tek stidljivo, načuo sam kreketanje mog novog prijatelja koji je punktirao u jezercetu.

Ova noć uz odsustvo guste magle, razuzdana mašta nikako mi nije davalo mira. Toplo ušuškan u vreću nizale su mi se sada već uspomene, kaleidoskopske slike jednog od najlepših puteva na ovim prostranstvima.

Krivine sam peglao i kotrljao uz trzaje kroz san a zamršeni rumunski kraljevi su mi mahali kroz otvorene prozore njihovih sablasnih zamkova.