Ulazak u šumu i matrix rasveta koja nam treperi i upada kroz oči. Skidam naočare jer gotovo da ne razlikujem osenčena i manje vidljiva mesta. Pokušavam da podelim šumu na manje deonice i pravim češće pauze i odmaram zakiseljene noge koje su podsećale na dve drvene štafle povezane zarđalim šarkama.
A. Bzdušok | 30.01.2022.
Dok me juče nakon penjanja na Pasji vrh više brinula količina teleće čorbice u caffeu Misk u Plavu nego vremenska prognoza za naredni dan, nakon savršenog odmora u hotelskoj sobi u Gusinju nedelja je osvanula sunčana.
Postavljamo kože koje su se sušile u sobi i oprezno se upućujemo u dolinu Grebaje jer je prethodnih dana sneg dodatno nafilovao iovako slabo očišćen put ka katunima.
Dolinu Grebaje sam posećivao u više navrata, zadnji put kada sam posetio Hridsko jezero. Ovaj predeo je izmišljen za polaznu tačku mnogobrojnih planinarskih ruta vezanih za obilazak vrhova Prokletijskih venaca. Jedan od istinski najimpozantnijih planinskih venaca, Prokletije ili Bjeshket e Nemuna na albanskom u značenju je isto, uklete ili proklete planine. Sam naziv ovog živopisnog predela je vezan za samu nepristupačnost, surovost i veoma mučan život meštana koji su se borili deleći svu brutalnost izolovanosti sa ovim prirodnim magnatom.
Nekih 300 met pre planinarskog doma Radnički na 1160 m.n.v ostavljamo vozila jer dalje gotovo da niko nije prolazio, pa je put zatrpan snegom i tu podešavamo opremu i krećemo u zanimljivu avanturu kroz stoletnu bukovu šumu.
Za vreme leta to je jedna od blagih planinarskih ruta u kojem se posećuju nekoliko planinskih vrhova najpre Popadija, Talijanka i Volušica gde smo se mi uputili.
Količina snega u šumi je začuđujuća, a za to se pobrinuo severac koji je istresao sav sneg sa okolnih vrhova u gustu bukovu šumu. Penjanje kroz šumu je pravi šlager, uz zvukove ptičica koje su bile oko nas. Temperatura preko nule učinilo je da smo se vukli kroz sneg koji se lepio za skije kao besan. Dolina Grebaje me podseća na Alpske predele koje posećujem mnogo češće nego Prokletije a amfiteatar okolnih vrhova zahteva pažnju i poštovanje a njegovu fotogeničnost koristim svaki trenutak.
Prolazak kroz gustu šumu po planinarskoj obeleženoj stazi nije teško pratiti, izuzev nekoliko prepreka kod kojih je potrebno pronaći adekvatan prilaz i prelaz pogotovu kod obrušenih stabala. Kroz dva sata prćenja i otresivanja snega sa opreme stižemo do obronaka šume i proplanak sa kojeg odmah uočavamo Talijanku (2056 m) i Popadiju (2057 m ) ozbiljnije zavejanu i osenčanu. Danas je plan da se popnemo na Volušnicu (1879 m). što je manje ambiciozno ali bar sigurno od lavina za koje su idealni uslovi zbog snega koji se nije slegao od nepunih dva dana.
Tragom neke životinjice upućujemo se ka vrhu, pokušavajući da istražimo našu instinktivno najbolju putanju kroz potpuno netaknuti sneg.
Poglede zaustavljamo ka Karauli (1915 m), Vezirovoj bradi (1781 m) i Trojanu (2190 m) a i na suncem načetu površinu Talijanke i Popadije sa naše desne strane. Iz termosa sipam čaj i zahvatam sneg kako bih ga rashladio po ko zna koji put.
Mihajlo, koji je veći deo puta imao problema sa naslagama snega na skijama nastavio je sa sličnim problemima skoro do vrha gde je vetar „olizao“ veći deo snega i ostavio nas sa ledenom pokoricom da se uspenjemo do neverovatnog prizora koji se naprosto otvorio. Vetar je umeren ali po malo neprijatan za duži boravak, ali ipak koristimo momente za uživanje kroz punjenje očiju zavejanih i teže dostupnih vrhova.
Sledio je silazak prvo zaleđenim obroncima Volušice pa posle dubokim i teškim snegom koji se trudio da nam pancerice zabetonira sa što jačim cementom kroš šumicu i talasaste predele kroz koje smo prethodno penjali.
Ulazak u šumu i matrix rasveta koja nam treperi i upada kroz oči. Skidam naočare jer gotovo da ne razlikujem osenčena i manje vidljiva mesta. Pokušavam da podelim šumu na manje deonice i pravim češće pauze i odmaram zakiseljene noge koje su podsećale na dve drvene štafle povezane zarđalim šarkama.
Iskreno ni jednog trenutka nisam pomislio na poslovne obaveze i na pandemiju Covida dok sam skijao kroz šumu izazivajući da me udari grana ili da zapnem u koren drveta skriven ispod snega.
Matrix silazak je potrajao nešto duže jer smo imali dovoljno vremena. Mislim da bih bolje prošao da sam koristio kraće turno skije sa kojima bih bio lakši i okretniji.
U sebi sam u cilju boljeg skijanja ponavljao kako treba da držim težinu tela prema napred iako me je ranac vukao nazad i kačio se za svaku isturenu granu. Partizansko probijanje kroz bukovu šumu, ovog puta je prošlo bez velikih gubitaka, i ubrzo nakon izlaska iz nje nailazim na planinarski dom PD Radnički koji nas je ispratio pre ulaska.
Velika kultna grupa sportista instagram zvezda ne upućuju i drugu stranu koju nosi ekstremni sport. Ukoliko se divite izazovnim fotografijama nekih vama kosmopolitskih likova i rock stara, nije baš tako jednostavno ispratiti vašu odluku da se to isto obeleži i odradi. Višegodišnjim upoznavanjem prirode i sebe, možete doći do trenutka u kojem će i sama fotografija dobiti smisao koju doživite i objavite bez većeg rizika po vaše zdravlje. Zima u predelima u kojima niko ne prolazi i po nekoliko dana, zna da pokaže svoju pravu dramsku stranu.
Nećete promeniti svet ako ste rizikovali i spustili se sa najveće litice.
Pogled u retrovizor sa zalaskom sunca u dolini Grebaje i osmeh ispod brkova.
Pa ovo je još jedan savršen dan !
U avanturi učestvovao sam sa prijateljem Mihailom Vukojicicem iz Beograda
0 Comments