Predeli koje obilazim zadnjih godina u periodu kada nemam više dana na raspologanju su pretežno u Vojvodini, gde se baziram na jednu destinaciju i u njemu pronalazim svoj vodeni mir i prostor koji osvajam svojim kajakom.
A. Bzdušok | 06.06.2021.
Obično su to solo avanture, i na taj način se vrlo lako organizujem i u momentu odlučujem o reci na kojoj ću napraviti svoju mikro avanturu.
Ovog puta na samo dvadeset kilometara južno od Novog Sada, između obronaka Fruške Gore i Dunava nalaze se Čortanovci.
Nisam siguran da objasnim zašto me privlače po malo zaboravljena i manje posećena mesta, ali ovaj kraj je idealan za odmor i mesto gde ljudi vole čistu prirodu ali sa bogatom istorijom i kulturom.
Nekada davno poznat kao dunavska i čortanovačka rivijera, danas se više pamti kao mesto gde su snimljeni kadrovi kultnog domaćeg filma „Varljivo leto 68 “.
Putem iz Sremskih Karlovaca pratim smer ka staroj željezničkoj stanici i između novih stubova vijadukta buduće brze pruge kroz sam šumski puteljak do samog Dunava.
Sa ove prelepe plaže na 1522 kilometru Dunava je i najlakše pronaći mesto za siguran ulazak u reku sa kajakom sa prethodnom pripremom i postavkom opreme u suvi deo kajaka.
U blizini Čortanovaca, nalazi se i planinski dom Kozarica iz 1954 godine koji je specifičan po tome da se nalazi na najnižoj tački nadmorske visine na svetu (svega 84 m).
Veslanje krećem ka mostu na Beški i vrlo brzo ulazim u rukavac koji daje poseban ekološki kompleks barsko-močvarnog sistema koji okružuje predivnu Mihaljevačku šumu.
Sam izlazak iz kajaka na samom rubu ovih ravničarskih akumulativnih depresija i vlažnih livada je uvek blatnjav i obilato muljevit. Prošetati se kroz šumu crne i bele topole i vrbe i osluškivati zvukove je prava terapija za uši.
Čortanovačka ili Mihaljevačka šuma u području Prisjanice sakriva ostatke kasnoantičkog utvrđenja – kule prečnika 12 metara iz perioda 1-4 veka.
Nakon sat vremena veoma ležernog veslanja pred sam izlazak iz rukavca na glavni tok, vreme se drastično menja i kreće vetar i prava kataklizma kraj reke. Oblačim odeću za kišu i krećem uzvodno ka Čortanovačkoj adi kako me je instinkt navodio, da bi se sakrio od udara gromova koji su bili sve bliži iz pravca severa.
Drveće kraj reke se savija sve do vode a zamućena reka svetluca pod naletima vetra.
Posebno sam uplašen od mogućeg udara groma u moje aluminijumsko veslo koje motivisano nabadam u vodu i uzvodno i poprečno grabim ka obali. Oslepljen od igličaste kiše koja mi se unosila u lice, pronalazim u zadnjem momentu pristup i lepu peščanu plažu.
Izlazim iz kajaka i sklanjam se ispod improvizovane nadstrešnice koja je bivak kozama i ovcama koje žive na ostrvu.
I nakon sat vremena preteće nevreme ne popušta i u obilasku kajaka primećujem koze koje su se lepo ugostile nakvašenim keksom iz mog kajaka. Kasnije su mi se i pridružile ispod nadstrešnice, ali nije teško bilo razumeti ko je bio tu gost a ko domaćin.
Kada su se talasi na Dunavu umirili nakon ozbiljnog naleta vetra a kiša delimično stala nastavljam sa veslanjem dok nisam ugledao izletničke klupe i odbojkašku mrežu na poznatoj plaži.
Sa druge strane smešio mi se Koviljsko-petrovaradinski rit. Pre samo nedelju dana moglo se kajakom stići do Kovilja, jer je vodostaj bio poprilično visok pa se kroz prirodu i potopljene šume nalik mangrovima moglo veslati kao da ste u Amazonu.
Kažu da je najbolja riblja čorba ona koja se pravi od najmanje nekoliko vrsta ribe i to od soma, šarana, tolstolobika, štuke i bele ribe. Preporuka za dobru ribu je „Kod soma“ kraj same obale Dunava i nedaliko od plaže kraj koje u trenutku moje posete gotovo da nije bilo nikakvog ugostiteljskog sadržaja, već samo ruinirani napušteni objekti.
0 Comments