Možda polovinu svog života razmišljam koje su mi godine bile najplodnije a koja vremena su mi bila najgora. Nikako ne mogu da se odlučim i kroz misli mi se vrte zamrznuti trenuci i slike i nedoumica koje se neće možda nikada rešiti. Ponekada nisam mogao uticati da nešto preskočim u životu i ono što sam možda danas savladao mnogo lakše tog trenutka mi je trebalo više godina.
Aleksandar Bzdušok | 12.03.2020.
Nakon samo godinu dana, sada u proširenom sastavu ponovo smo se obreli u netaknutoj prirodi Durmitora. Sastav degustatora ove zimske poslastice se pripremao mesecima unazad, oprema je obnovljena i naoštrena a ekipa je već prošla veliki broj različitih iskustava i povećala broj veština.
Posle avanture na krpljama koja mi je ostala zaista u sećanju od prošlog marta 2019 g i zaista posebnog iskustva u planini na kojoj smo proveli ceo dan bez ikakvih tragova ljudi na potezu Lokvica, ovog puta smo odlučili da ipak savladamo ostatak puta do kraja, kada zbog lavinske opasnosti nismo uspeli da stignemo do Bandijerne i Trojnog prevoja.
U ekipi prekaljeni alpski turno instruktor iz Slovenije Boris Strmšek, koji je prvi put sa nama u Crnoj Gori, Nebojša kao odličan organizator pripreme za ovu avanturu, a takođe i sa nama i Đorđe i Mihajlo, svaki sa odličnim poznavanjem ekstremnih sportova i pozamašnim iskustvom u planini.
Navučenih na količinu padavina, koji se dobro akumulirao tokom meseci, uticalo je na to da je svako od nas poprimio određenu dozu sposobnosti za naočigled neverovatne stvari.
Buđenje u 4 ujutru i polazak iz smeštaja nešto pre 5 sati sigurno nikom nije prijalo, ali sama jučerašnja euforija pred akciju, savršena večera i nekoliko prepakivanja opreme učinilo je da smo relativno kasnije legli i samim tim manje spavali.
Oprema koju smo spremili je bila gotovo ista za sve i uključivala je sve potrebno za jedan ozbiljan turno poduhvat u rizičnim snežnim uslovima.
Prolazak kroz borovu šumu je već osvetljen prvim sunčanim zracima koji su nagoveštavali lep i topao dan. Kao i kod ostalih backcountry ovisnika, verujem da su i ostalima kao i meni misli bile fokusirane na trenutak spuštanja kroz netaknuti duboki sneg kroz koji još niko nije prolazio. Valjda tako i brže prođe vreme cik cak slatkih patnji, presvlačenja i preznojavanja kroz koji prolazimo pronalazeći najbolji put za pokret skijama.
Bez puno poziranja za fotografisanje, prolazeći pored obronaka Međeda stižemo do Lokvica i zavejanih kućica.
Pomislih u sebi, Bože kako volim zvuk tišine, koja je parala kroz prolaz između Čvorovog i Terzinog bogaza prateći put ka Trojnom prevoju.
Veoma smelo uz ozbiljniji uspon grabili smo obasjani suncem koje je omekšalo podlogu i nekoliko mi se činilo da bolje od ovoga ne može biti jer ni jednog trenutka nisam propadao ne računajući neproračunato proklizavanje i uplitanje sa štapovima.
Svi prtimo i radimo uspon sa skijama potpomognutim protivkliznim „kožama“ dok ovoga puta nisam koristio dereze za skije jer nije bilo puno ledene pokorice.
Prvi pravi foto session je odrađen kraj prepoznatljivih Durmitorskih Zubaca, skupa 14 oštrih stenovitih oštrih vrhova u masivu Durmitora na 2309 mnv kod terasastog Trojnog prevoja čiju će travnatu podlogu još mesec dana pokrivati trenutni sneg.
Vetar je postao šapat a pogled se zamrznuo ka usponu na sam vrh Bandijerne na koji smo svi odlučili da se popnemo sa pancericama i derezama izuzev Borisa.
Durmitor ima 27 vrhova višljih od 2200m a tu spada i gorostasna Bandijerna (2409 m).
Nakon piknika na snegu i planinarske marende u punom izdanju krećemo za Borisom. Pristojno je zagrabio skijama po relativno nestabilnom snegu koji je ispunjavao skrivene pukotine i jaruge. Na svu potrebnu sreću pažljivo smo ih i vešto izbegli.
Kako smo se penjali, iscrpljenost mi je pulsirala kroz kosti, a kobaltno nebo je točilo ostatke znoja kroz vizir google naočara. Čokoladno mleko koji sam popio nepunih 10 minuta pre, procurilo je kroz nos.
Na vrhu, kao na tacni pogled ka prepoznatljivim vrhovima kao što je Sljeme (2455 m), Milošev Tok (2426 m), Zupci (2309 m) i Terzin Bogaz (2303 m). Takođe izuzetan pogled na dominantan Bobotov kuk.
Sigurno se spuštam do prevoja koristeći dereze, postavljam skije i oštar škljocaj odjekuje sa mojih Kingpin vezova. Čujem yahoooo sa svih strana sa platoa gde nas ispraćaju durmitorski zupci. Radost i briga su izmešani a i bolje tako. Vraćamo se nakon 8 sati penjanja u dolinu Lokvica po sredini doline i sečemo samo naše tragove koji ostaju kao svedočanstvo odvažnih.
Zastajem, osluškujem, dišem toplinu koja se ispunjava u mojim grudima.
Ostaje jos samo da se savlada valoviti teren i koji zahteva nekoliko tranzicija, oblačenja i skidanja kožica sa skija i put kroz borovu šumu. Koga je to više briga, gorivo smo sipali na vrhu.
0 Comments