Na jugozapadu Rumunije nalazi se ogromni i krševiti planinski lanac Tarcu. Prolazeći motorom kroz predele Karpata, znao sam da ću ovog puta imati priliku da to sve doživim okružen zimskom atmosferom i spektakularnom prirodom i to na turno skijama na drugi dan Božića.
Aleksandar Bzdušok | 26.12.2017.
Deo ekipe, Nebojsu i Ivana sačekao sam u Vršcu gde smo se na vrh Tarcu uputili jednim kolima. Na relativno niskoj početnoj tačci za polazak krenuli smo dosta neuobičajeno za turno akcije. Hodanje u turno čizmama po šumi i pristupnim putevima bez snega nije bilo prihvatljivo.
Dužina koju smo trebali da savladamo i manjak snega u samom početku prolaska kroz šumu prouzrokovala je dodatnom opremom u vidu planinarskih čizama koje smo prvo obukli dok nismo došli do pogodnog mesta za tranziciju u pancerice prilagođene za turno vez.
Nekoliko godina unazad koristim Inuk daske sa Marker King pin vezovima i kao odlično, brzo i kvalitetno rešenje za prelazak u ski i walk način i povezivanja sa laganom pancericiom La Sportiva Spectra.
Prolazak kroz četinarsku šumu staru više stotina godina je bio bajkovit, tišina očaravajuća. Na nekim mestima smo prinuđeni da nosimo skije jer je oštro kamenje uništavalo skije.
Niko nije ni slutio da ispred nas čeka potpuno zaleđen uspon na koji smo krenuli prvo u čizmama a nedugo zatim promenili plan i obukli opremu za turno skijanje kada je ispred nas prošao jedan rumunski turno skijaš.
Već nekoliko nedelja me prati povreda skočnog zgloba pa me je nakon promene planinarskih čizama u pancerice učinilo dosta ranjivim, toliko da sam iako kondiciono spreman zaostajao nekih 100 metara za ostalim delom ekipe.
Dosta oprezno napredovali smo do vrha po izrazito hladnom vetru koji je pod uticajem sunca i topio i ledio površinu snega praveći neviđenu klizavu pokoricu.
U premeštanju i rasterećivanju opreme u rancu, izgubio sam i GPS od Nebojše koji su srećom pronašli domaći planinari pa su nam ga i vratili što nam je zaista prijalo i pokazalo još jednom kakva je to zajednica istomišljenika, ma odakle si došao.
Sporo ali sigurno smo prelazili snegom zatrpane pašnjake i pod velom dnevnog meseca kretali se ka vidljivoj meteorološkoj stanici na visini 2190 metara.
Sam vetar formirao je igličaste strukture preko cele meteorološke stanice u kojoj smo bili dočekani od strane domaćina. Kada je vreme vrhunsko i bez oblaka, vide se Vršačke planine a svakako se na radiju hvataju i slušaju srpske radio stanice.
U trenucima pauze za sendvič na samom vrhu, sakupio sam sneg i napravio oblogu preko zgloba koji je bio toliko natekao da nisam mogao da stopalo vratim u pancericu.
Spust preko leda je bio ravno samoubilačkom pokušaju uz kombinaciju letenja po staklenoj pokorici, proklizavanja i plesa sa vetrom. Silazak niz planinu sa skijama je trajao samo 15 minuta (bez kasnijeg tabananja kroz šumu od 2 h ), dok smo se penjali više od 6 časova.
Ovo neponovljivo i naporno iskustvo i pritisak da stignemo istog dana kući nikom nije prijao. Takva odluka osigurala nam je mukotrpnu opreznu vožnju rumunskim putevima prepunim pasa lutalica sve do Vršca a kasnije i solo vožnju do Zrenjanina.
0 Comments