Kroz pejzaž iz snova i posve pristojnu uzbrdicu koja razbuđuje i one najteže slučajeve sanjara, razvlačim pedale kroz najintezivniju tišinu koja je utočište brojne populacije mrkih medveda na ovim prostorima.
Aleksandar Bzdusok 19.04.2024
DN7C, kako je označen brojem Transfăgăraşanul, put je u Rumuniji, koji počinje u opštini Bascov u okrugu Argeş, vodi ka gradu Curtea de Argeș i završava na raskrsnici između Sibiua i Brașova kod puta DN1.
Transfăgărășanul je izgrađen između 1970-1974, na zahtjev Nicolaea Ceaușescua ponajviše od straha od Sovjetske okupacije kao prevenciju, ukoliko dođe nešto nalik na invaziju na Čehoslovačku 1968 godine.
U načelu, to bi bio strateški put preko planine Fagaras i ujedno turističko spajanje moćnih predela i pašnjaka oko smaragdnog ledničkog jezera Balea na visini od 2023 met. Rečeno učinjeno.
Prošlo je gotovo 10 godina kako istražujem predele Rumunije, pokušavam to na različite načine, bilo da je sa motociklom, na skijama ili pešačenjem po planinskim vrletima. Konačno, u zadnje vreme najviše koristim bicikl koji sam opremio za kraći ili duži boravak u prirodi sve sa namerom da se rasteretim nošenja teškog ranca sa opremom. Na sličan način kao planinar uz malo diskretnije puteve podjednako mogu stići da posebno izolovanih i teže pristupačnih predela.
Ovu biciklističku mikro avanturu na Karpatima započeo sam kod sela Arefau i to sa namerom da sa južne strane stignem do jezera Baleau.
Noć sam proveo uz reku, unaokolo obezbeđeno električnom ogradom ali uz neugodnu buku od visokog napona usputne elektrane i uz prisustvo neobično velikih ovčarskih pasa koji su se vrzmali bez jasne uloge.
Na mestu gde sam prenoćio, okružen bujnom vegetacijom, nalazi se zamak Poenari, istinsko utočište opevanog Vlada Tepesha Drakule, princa Vlaške, južne karpatske regije.
Na moje razočarenje, pristup zamku je zatvoren i u fazi je rekonstrukcije i konzervacije. Pored svih vekova propadanja, a početkom 1913 god zamak je konačno dokusuren klizištem kada je deo dvorca survao dole u reku Arges a dodatno razdrman sa nekoliko teških zemljotresa 1940 i 1977 godine.
Do ovog zamka koji je čak služio i kao zatvor u 19 veku i fantastičnog vidikovca vode 1480 stepenica a završetak adaptacije nije poznat pa se u vreme aprila 2024 godine gotovo ne mogu obići i pročačkati zidine legende Vladislava III Drakule ili već kako se potpisivao Wladislaus Dragwlya (vaivoda partium Transalpinarum).
Naime cela priča je potekla od izmišljotina koju su deklamovali meštani Transilvanije ne tako prijateljski okrenuti ka Vladu kojeg su nazvali pored imena Drakula i vampirom. Kasnije se sve ovo pretvorilo u lepljivu legendu o rumunskom grofu Drakuli a turistički zanimljiva priča ubrzala kult koji se samo širio po automatizmu, pogotovo u turističkim vodama.
Kroz pejzaž iz snova i posve pristojnu uzbrdicu koja razbuđuje i one najteže slučajeve sanjara, razvlačim pedale kroz najintezivniju tišinu koja je utočište brojne populacije mrkih medveda na ovim prostorima.
Scenario je filmski, bez preterivanja, pored ranojutarnje hladnoće, koža mi se ježi na svaki šum lišća toliko, da sam i lično prestao da pravim buku koja je preporučljiva na ovim prostorima. Naime, zbog navike medveda da se iz godine u godinu isuviše približavaju turistima koji ovde iz automobila bacaju hranu da bi ozbiljne šumske zveri nahranili u zamenu za neku instagram sličicu, šunjanje i nije baš loša odluka.
Pritajen, pravim odmore na ravnim i čistijim punktovima kako bih se što bolje povezao sa prirodom.
Dolina reke Arges sa ove visine čini ovu reku riznicu srednjovekovne istorije i fascinantne netaknute prirode.
Koliko sam uspeo da saznam dan pre, put je svakako zatvoren, iako je to praksa u periodu od kraja oktobra pa sve do početka jula, u zavisnosti od količine snega na putu i opasnosti od lavina.
Usled manje količine snega u regionu, gajio sam nadu da se probijem biciklom preko planinskog prevoja i stignem sa južne strane kroz tunel do samog jezera. Nigde zapravo nisam imao informaciju iz prve ruke.
Nakon dva uzastopna tunela koji razdvajaju šumu stižem do poznate brane Vidraru.
Između planina Frunţii i planina Ghiţu koje okružuju jezero Vidraru, istoimena brana svoj sjaj je prikazala nakon samo 6 godina, tačnije je završena 1966 god na rijeci Argeş (čita se Arđeš). Brana na Vidraru u obliku luka dužine 305 metara namenjena je za proizvodnju struje.
Spektakularnu branu štiti kip Prometeja sa samog brda. Drevni grčki Titan ovu impozantnu ljudsku tvorevinu čuva držeći munju koja je simbolični simbol elektriciteta.
U literaturi se može pronaći i podatak da je u planinama koje dele ovu strukturu strateški postavljen dinamit, koji bi se aktivirao u slučaju pucanja brane i tako stvorio kameni prirodni štit umesto nje.
Nastavak puta ka jezeru Balea vodi vijugavim putem kroz šumu sa obe strane, dok se sa leve strane spoznaju obrisi jezera kojem nisam mogao prići već samo zagledati sa visine ne upuštajući se u avanturu silaska kroz strmu gustu šumu.
Put ka vrhu Transfagarasa je jasno obeležen da je zatvoren, ali samo za motorizovana vozila pa prolazim biciklom i nastavljam sada već odvojen od šume u posebnom ogoljenom amfiteatru.
Izlazak iz šumske zone otvara mi bezgranični prizor, presečen nabujalom rečicom Arges koja je haotičnim vodenim čvorovima između stena vešto napravila svoj put.
Sada je jasno vidljivo da je lavina sa krupnim kamenjem i mokrim snegom osvojila deo puta kojim sam trebao nastaviti do tunela koji me je razdvajao do samog Balnea jezera. Pokušavam da se probijem dalje, ali put nije za bicikl pa se okrećem i pronalazim livadu prepunu ljubičastih cvetova šafrana.
Uviđam da nakon silne nametljive šume, naočigled prazno prostranstvo prošarano zaostalim snegom, može biti bogato i puno inspiracija i detalja.
Sretan zbog odsustva nekih svakodnevnih ličnih stvari, šunjam se neometano sve sa biciklom kroz ljubičasto-zeleni tepih i smeštam na pristupačnu stenovitu stolicu.
Moja mala osvojena teritorija na mapi rituala. Ovde sam, stigao sam i plešem bezbrižno na podijumu koji me je vukao za srce.
Lutam zamrznutog pogleda ka prizoru kamenja koji se odvajalo sa stena i klizilo sa prljavim snegom i zamešanim usnulim busenjem trave.
Kada sam prestao da tražim velike trenutke, samo se namestilo da mi pogled vuče na manje stvari. Gracioznost mojih odluka u mikro svetu inspiriše da i sunce izmami svoje zrake i prigreje promrzle prste.
Ovakve sitnice grade moje misli i reprodukuju izgled lica u nekom svom vremenu.
Nemožeš ni pogoditi koliko sam mlad.
Povratak istim putem, sada već pripremljen na scenario koji samo sliči na put u jednom smeru. Pokušavam da nizbrdo ostanem u vlastitoj ravnoteži i da mi selfi stick ne upadne u točak. Koliko sam samo lud kada vozim jednom rukom i balansiram nizbrdo, uposlen da snimim važan trenutak.
Neke umetnosti se ne mogu razumeti.
I u povratku imam obilje razrađenih i osmeljenih duhova iz šume. Ovog puta ulični prosjaci samo što nisu zaigrali po putu, onako sve bitni u očima turista u zaključanim vozilima.
Sama atrakcija traje ali je ista distanca vremenski različita. Zastajkujem iz bezbednosti i pronalazim pravi put i prolaz između dve vatre. Ples sa umiljatim medvedima i nije baš najbolja odluka.
Stežem korman i vičem „bežiiii“. Prosto i jednostavno i meni i medvedu.
Kroz rupe na drveću providim u jezero Vidraru i njenu mirnu površinu uz odsustvo i najmanjeg vetra.
Još jednom pogled dubok preko 166 metara sa brane. I paranoično osvrtanje nakon svakog trenutka kako bih osetio životinjski zadah iz čeljusti i škripu kandži po putu.
Visoko u planinama Fagaras, iza mene, ostao je da leži put isprepleten dugim i oštrim zavojima i krivudavim ukosnicama.
Ovaj čarobni svet je završio samnom.
Bar za danas.
0 Comments