Bilo je teško ne nasmešiti se dok smo se spremali za spust. Nalazili smo se na zadnjim stranicama romana pa nam je ostalo još da se očiste zaleđeni slinci od uspona i da se na eks ispije adrenalinski napitak.
Aleksandar Bzdušok | 10.03.2018.
Iz Beograda smo krenuli u popodnevnim satima i bili uveče u mestu Plav bez neke procedure na granici sa Crnom Gorom. Smestili smo se u izvanrednom smeštaju Timm na glavnoj ulici, koji u sastavu poseduje i Cafe Piceriju na samo 500 metara od Plavskog jezera i 8 km od Nacionalni parka Prokletije.
Polazak je jednoglasno zakazan za oko 4h i sa Nebojšinim vozilom na sva četiri točka smo se probili negde oko 7 km od katuna Bogićevica. Zbog dubokog snega na bezbednom proširenju pripremamo opremu i sa minimalnim visinskim napredovanjem krećemo ka našem krajnjem odredištu – planini Bogićevica, na samoj granici i tromeđi Crne Gore, Kosova i Metohije i Albanije.
Najveći deo planine se i nalazi na području Crne Gore. Na planini Bogićevici koja je deo Prokletija–Trojanskih planina, nalaze se ukupno 16 vrhova koji su viši od 2000 metara i na kojoj se nalazi jedno od najlepših turističkih destinacija, Hridskog jezera ispod vrha Hridski Krš.
Skije stavljamo tek kada smo stigli do zavejanih katuna na Bogićevici gde i počinje pravi turno uspon ka Tromeđi (2366 m) .
Ovaj deo planine je potpuno nepristupačan tokom zime pa i samim tim ne postoji pogranična kontrola pa vam neće ni trebati prikaz pasoša i administrativne procedure. Osećaj pripadnosti u ovoj dosta izolovanoj prirodi daje posebnost turno akcijama.
Sastav ekipe za ovu turno akciju pored Atanacković Nebojše je i Esad Ređžematović dvadesetak godina mlađeg od nas dvojice, iskusni skijaš i planinar, meštanin Plava.
Za ovu akciju sam se odlučio za cipele La Sportiva Spitfire 2.1 koje sam kupio u Shamoniju kao dobra alternativa za akcije sa dosta penjanja i nošenja već teške prateće opreme. Cipele su izuzetno lagane (jedan par ima oko 5 kg) a na ovoj ski turno akciji pokazale su se baš odlične za pešački deo koji smo imali do samih Katuna.
Dok nesigurno preskačemo potoke i prolazimo kroz niz jaruga skrivenih između oborenih stabala, ispod nas se čuje žubor potoka koji na promenljivom putu pravi zamke pod težinom naših nogu i polako krnjeći naše zglobove i napregnute mišiće.
Pokazalo se da je prolaz kroz gudure skrivene dubokim snegom sa skijama gotovo nemoguć pa smo jednim delom morali i da ih skinemo i pričvrstimo na rančeve.
Prolaz kroz prostranu i blagu dolinu Bogićevice čista je suprotnost u odnosu na stenovite i oštre vrhove Prokletija, pa i sam uspon ne predstavlja gotovo nikakav značajan napor ili specijalnu tehničku osposobljenost. Naravno sve gledajući kroz prizmu nas koji smo se kroz niz akcija adaptirali na težinu opreme na leđima i motoriku hodanja sa pancericama i skijama.
Već postavljene kože na skijama omogućuju nesmetano penjanje kroz neugaženi sneg. Svako pravi svoje staze i želi da prođe prvi kroz praškasti sneg. Ovaj način putovanja u veoma elastičnim turno skijaškim čizmama sa fantastičnim mogućnostima savijanja u zglobovima omogućuju i Kingpin vezovi od proizvođača Marker koji su namenski za backcountry skijanje.
Kako smo se primicali vrhu pored sunca, oslepeo nas je prizor ka prostranstvu koje pružaju vrhovi ka Albaniji i prostranoj dolini Dobredol. Ispod samog vrha ostavljamo skije i penjemo se na sam vrh uz pomoć cepina. Esad se penje sa skijama kako bi se spustio niz okomit vrh Tromeđe.
Otkucao je i 6 sat od samog polaska i pred nama je pogled nama poznatog vrha Đeravice (2656 m). Sa istočne strane nalazi se Šar planina i masiv Prokletija, Moračkih planina, Komova i Sinjajevine.
Nadahnjujući cilj i vetar koji nam ne dozvoljava puno opuštanja ali bar neizbežno pucaju zajedničke fotografije kao deo našeg rituala.
Bilo je teško ne nasmešiti se dok smo se spremali za spust. Nalazili smo se na zadnjim stranicama romana pa nam je ostalo još da se očiste zaleđeni slinci od uspona i da se na eks ispije adrenalinski napitak.
Spust je trajao nekoliko puta po nekoliko sekundi. Slike su mi bljeskale kroz netaknuti sneg koji je samo malo bio omekšao zbog sunčanog dana i više temperature ali srećom delimično u senci. Sa snegom negde višem od dva metara sve je bilo kao stvoreno za uživanje.
Sat vremena ležim na terasi jednog od zavejanih katuna u dolini Bogićevice i ispijam topli čaj iz termosa i pomalo nakiseli sendvič. Koža mi cvrči na jakom suncu a svuda oko mene je dobroćudna tišina. Esadovi drugari koje smo sreli na putu ka Tromeđi uživaju sa nama u slobodnom spustu a Eso kreće niz delom skrivenog kuloara sa Ljuksterp-a dok pokušavam da ga snimim iz vazdušne perspektive.
Turno skijanje krije mnogo opasnosti koje se nalaze na mestima koje su daleko od civilizacije. Nasuprot toga netaknute staze daje beskonačnu mogućnost istraživanja a mogućnosti i smerovi koje imate na raspolaganju su neograničene.
Nakon 24 kilometara ukupnih aktivnosti spuštamo se skijama do vozila u već nakvašenom snegu. Za razliku od više satnog hodanja na ovaj način, stižemo vrlo brzo i pravimo tranziciju i prepakivanje opreme. U živopisnoj dolini Grebaje, uživaćete u miru i tišini, predivnom pogledu na visoke vrhove Karanfila, vrh Očnjak, Koplje i na Šuplja vrata.
Ne mogu opisati koliko slika u koloru mi je prošlo kroz glavu dok smo putovali ka dolini Grebaje, kako bi napravili nekoliko fotografija kraj planinarskog doma Radničkog iz Beograda koji se nalazi u masivu Prokletija oko 7 km udaljen od Gusinja.
Ovaj dom koji je sada i renoviran, okružen je masivom Karanfila sa istoka i nešto pitomijom Volušnicom i Trojanom sa zapada. Nalazi se na idealnoj polaznoj tačci za alpinističke uspone na Velike Karanfile 2490 m, Očnjak 2180 m, Popadiju 2056 m, Talijanku 2015 m.Kombinovanjem više sportova kao što su alpinizam, skijanje i orijentiring otvaraju se teška, sigurnosna, blindirana, tri puta zaključana i skrivena vrata od većine nepoznatog sveta.
Kao zagriženi amater avanturista, ta čarobna i nadahnjujuća mesta kroz pustolovine su mi postala sasvim dostupna i zato imam veliki respekt ka ljudima koji čine isto ili pokušavaju da dožive nešto drugačije od utabanih pripremljenih staza.
Nakon ovakvih avantura povratak u stvarnost je uvek teška, a sebi na ovim putovanjima otvoram širinu misli i ostvarujem vlastite snove kroz samo malo izlaska iz zone komfora.
Naš život avanturista i počinje čim izađemo iz te zone, rekao bih.
0 Comments