Na ovaj udaljeni srednjedalmatinski otok uputio sam se trajektom preko Splita i za to je bilo potrebno oko 2 sata i 40 minuta ne računajući tranziciju i čekanje na doku. Ovaj otok je po mnogo čemu poseban ali ono što me je posebno zainteresovalo jesu mesta koja su bila 50 godina zatvorena od javnosti i isključivo su služila kao vojna baza Jugoslovenske armije.

Aleksandar Bzdušok | 07.07.2017.

Skrivene pećine i zaštićene uvale bile su idealne za skrivanje podmornica i vojnih brodova a na deo teritorije Visa ni meštani nisu mogli da kroče. Za razliku od Hvara ili Brača ovaj otok je zahvaljujući takvoj vrsti izolovanosti, ostao jedan od 5 najviše sačuvanih otoka na celom Sredozemlju.

Kao bazu u kojoj sam planirao da ostavim auto i višak opreme jeste bila uvala i malo mestašce Rukavac.

U uvalu Rukavac sam stigao dosta kasno pa sam noć prespavao u vreći kraj mora na plaži Bili Bok. Rano ujutru kajak je bio nafilovan opremom i spreman za avanturu od nekoliko dana. Auto sam ostavio ispred same male uvale i obavestio jednu porodicu iz Slovenije koja je ispijala jutarnju kaficu na terasi o mojoj daljoj nameri kako bi ipak neko bilo šta znao ukoliko se ne vratim do nedelje, tj  puna 3 dana solo avanture na moru.

 Sa istočne strane ka gradu Visu nalazi se jedna od retkih plitkih peščanih plaza na otoku Visu sa istoimenim svetionikom i rtom Stončica.

Sa jugoistočne strane ostrva bih spomenuo peščanu uvalu Milna i koja gleda na otok Budikovac na samom kraju zaliva Milna. Plaža je peščana i jedna od najpogodnijih mesta za porodice sa malom decom, jer je sama peščana plaza sa plićakom dugim i nekoliko desetina metara.

Obilazak ostrva Budikovac je bio pun pogodak i ozbiljna priprema za kvalitetan doručak na predivnoj plaži. Okruženje je pravo robinzonsko gazdinstvo sa dosta životinja računajući i pitomog radoznalog  magarca. Lep prirodni biser sa dve šljunkovite plaže i kristalno čistom vodom.

Nedaleko od Budikvaca na jugozapadnom delu ostrva posetio sam Zelenu špilju ili pećinu na otoku Ravnik , koja je zaista sa svojim otvorom vrlo impozantna jer odrazom sunčeve svetlosti kroz rupu u svodu daje zelenkastu boju zbog algi na samom dnu. Kasnije sam saznao da je rupu i samim tim današnju atrakciju napravila Jugoslovenska vojska koja je bušila stenu za postavku antene. Sada je to senzibilitet koja se u zadnjih par godina naplaćuje oko 70 kn tj oko 10 eur da bi je videli.

Nabrojao bih nekoliko fantastičnih uvalica i plaza koje krase južnu stranu otoka Vis:

Srebrna plaza koja je blizu mesta Rukavac i jedna je od najlepših plaza na Visu. Ovaj naziv je dobila zbog velikih kamenih oblutaka koja presijavaju na suncu i daju srebrnu boju kako preko njih pređe talas, a pored same plaže nad samim morom se nalazi borova šuma koja pruža debelu hladovinu.

Vela Travna je mala uvala u kojoj sam uživao u ronjenju na dah u savršenoj toploj i čistoj vodi.

Takođe spomenuo bih i Malu Travnu koja je mirna mala uvalica opasana kosim pločama koja je idealna za kraće uživanje dok se približavate najposećenijoj plaži Stiniva.

Plaža Stiniva  je šljunčana plaža vrlo neobičnog oblika sa visokim stenama sa obe strane koje otvaraju pogled na more.

Do nje se može doći i planinskom stazom iz mesta Marine Zemlje a dosta velika gužva dolazi od posetilaca sa jahtama koje se moraju usidriti pre uvale i onda plivajući ili gumenim čamcem ulaze na samu plažu. Zbog njenog položaja na južnoj strani ostrva plaža je većim delom u senci tokom dana. Na ovu plažu sam se vratio oko 20h kako bi ispunio svoju želju i prespavao na toj prelepoj a preko dana vrlo posećenoj plaži.

Prošle 2016 godine  popularni europski turistički portal “ Europska najbolja odredišta”  proglasila je plažu Stiniva za najlepšom plažom u Evropi anketirajući preko 10000 turista.

Noćenje u uvali Stiniva je nešto posebno.

Dočekao sam i trenutak da se u maloj kantini koja se u međuvremenu zatvorila opustim kao na svojoj terasi i popijem najskuplje pivo u mojoj istoriji kajakaštva. Ali zato pun mesec koji se predstavio između dve stene na samom ulazu ove atraktivne plaže poklonio mi je sve potrebne emocije kao jedinom preostalom u toj uvali.

 Imam utisak da tako gledajući u daljinu vidim toliko daleko da ugledam samom sebi leđa.

Jutro me je probudilo i sasvim rasanilo oko 5h pa sam stigao da iskoristim za penjanje po stenama. Prečanje po stenama čini moje misli slobodnijim i oštroumnijim.

Nastavak kratkog veslanja i ponovo izlazim iz kajaka zaprosto se umivam predivnom uvalom Smričevica.

Nakon uvale Smričevica ponovo emocionalni šok u uvali Pritišćina.

Plakanje od sreće u jednom od dva kraka ovog skrivenog dijamanta.

Pritišćina je uvala takođe na južnoj strani sa dva kraka a onaj uži deo je zaista kao iz bajke, tek toliko široka da sam mogao da postavim kajak i da legnem i sanjarim pored njega.

Na otoku Visu postoje dva veća mesta i to grad Vis na severoistočnom delu ostrva i Komiža na jugozapadnom koja su povezana asfalnim putem .

Sadrži preko 20 km podzemnih tunela i lavirinata, vojnih bunkera i skrovišta za podmornice a jedan takav tunel nalazi se ispred grada Visa na severnoj strani otoka.

Samo veslanje do Komiže, Plaže Gusarice i uvale Perna na jugozapadnom delu otoka je bilo rutinsko i samo pod utiskom predhodnih uvalica koje sam posetio.

Severnu stranu nisam stigao da obiđem kajakom, izuzev samu istorijsku Višku luku prilikom dolaska i koja je zaista prelepa.

U okolini Komiže u morskim dubinama, nalaze se mnogo potonulih aviona i brodova iz prvog i drugog svetskog rata pa se nadam da ću jedan moj novi obilazak Visu usmeriti i ka ronjenju i obilasku pećina i vojnih objekata koji su danas turistički dostupni.

Ipak za popodne sam odlučio da preveslam na otok Biševo i da tamo prespavam u uvali Porat a ne da ostanem u uvali Perna kraj Komiže.

Namera je bila da se kasnije vratim na otok Vis i da obiđem severnu stranu što se nije desilo jer sam opet u povratku sa Biševa želeo da proverim da li je mala uvalica Pritišćina još uvek tu, ona mi je postala kao moje dvorište u kojoj sam se potpuno dobro osećao.

Nakon 3 dana veslanja kako sam i planirao, na parkingu u Rukavcu nisam mogao da startujem automobil jer mi je sijalica u kabini ostala upaljena. Kajak sam preneo do kola, privezao ga i sve stvari upakovao, a lokalni majstor mi je napunio akumulator za skromnu ostrvsku nedeljnu tarifu i u zadnji čas poslednjim trajektom sam krenuo za Split.

Kažu da je ta retka bolest žudnje za otocima uglavnom bolest kontinentalnih ljudi i već sam unapred znao da ću se vratiti pre ili kasnije. Pitam se kakav sam ovoga puta bio, da li sam dao sve od sebe, kakva je moja neraskidiva veza sa ovakvim vrstama putovanja.

Dok sam odlazio sa Visa okupan suncem i solju konačno sam i uvideo da bolujem od insulomanije.

 Da li sam i ovoga puta uspeo da se na ostrvu morem odvojim od ljudi ? Osećam da sam obišao sebe samog u tom čudnom svetu a da su ljudi i dalje na svojim strateškim mestima.

Ja nisam od onih koji će biti sretan ležeći na naduvanom krokodilu i plutajući bez cilja.

Na trajektu sam i u meni eksplozija misli. Telo vrišti od umora.