Iliri su još u 4 veku pre Hrista ostrvo Rab je koji su ga naselili nazivali  Arba što je značilo šumovit ili zelen što se odnosilo na severozapadni deo otoka koji upravo obilazim. Rimljani su takođe ovo ostrvo nazivali Felix što znači sretan iz razloga što su se na njemu osećali prijatno zbog blagorodne klime.

Aleksandar Bzdušok , 15.06.2022

Legenda kaže da se pastir Kalifronte zaljubio u rapsku pastiricu Dragu ćerku gospodara istočnog dela ostrva. Ona mu nije mogla uzvratiti ljubav zbog zaveta na nevinost njene majke božici Dijani.

U izbegavanju da bude sa njim potražila je pomoć od božice Dijane da je na neki način spasi. Ona je pastiricu Dragu pretvorila u kameni kip dok je pastiru Kalifronta kaznila da zasadi toliko sadnica drveća sve dok se izvor iz pećine Loparska Jamina ne isuši. Vremenom, hraneći se šumskim divljim plodovima i gusto sadeći drveće i sam Kalifronte je dobijao više izgled životinje nego čoveka. Posle izvesnog vremena  i sam je postao drvo koje se stopilo sa šumom.

Kipovi okamenjene Drage i drvetom zaraslog Kalifronta požete pronaći u središnjem delu trga u gradu Rabu.

Ova šuma i zeleni poluotok na otoku Rab nazvan je po Kalifrontu.

Noći na moru pod vedrim nebom sa bezbroj zvezda su posebne ali spavati u gustoj šumi pokriven senkom hrasta crnike je isuviše mračna i potpuno magična ispunjena.

Uvala Gožinka sa istoimenom gostionicom se nalazi na jugozapadnoj strani otoka Raba kraj mora i malom lagunom za brodiće sa drvenim mostićem i pontonom za pristup ribarskih i turističkih čamaca.

Noć je bila izazovna i po pitanju mesnih gurmanskih delikatesa na gradelama čiji se miris širio toliko da sam jednog trenutka utripovao da sam zaspao za stolom restorana a ne na peščanoj plaži prepunoj dosadnih mušica. 

Zapakovao sam kajak na pristupačnoj obali i u ranim jutarnjim satima krećem u novo istraživanje južne strane otoka odmoran i takoreći nabrijan.

Nakon samo 30 minuta veslanja vrlo brzo sam se rasanio kada sam shvatio da mi je baterija iz kamere ostala u uvali Gožinke pa sam napravio dobro zagrevanje time što sam se opet vratio kilometar nazad na moju početnu poziciju.

Ružičasti izlazak sunca je ustupio mesto zlatnom svetlu, koje se reflektovala sa uvučenih peščanih plaža.

Veslanje je rutinsko, opušteno, upijam svaki zaveslaj pa se čak malo i igram sa pravcem i veslam isuviše daleko od obale put otvorenog mora i dubine.

Odsustvo vetra i temperaturna inverzija stvara mi fatamorganu i priviđaju mi se siluete u daljini u vidu dva morska kajaka koja lebde iznad same površine mora.

Ta priviđenja sam sustigao kroz pola sata veslanja. Dva drugara iz Engleske su potpuno opušteno krenuli u obilazak ostrva u iznajmljenim kajacima i eto putevi su nam se ukstili. Sreo sam ih više puta tokom veslanja i prilikom mog povratka nazad u uvalu Goženka jer nisam imao nameru kružnog obilaska otoka.

Zelene uvale nalik na raširene prste ispletene su kompletnom južnom stranom poluostrva Kalifront-a. Bezbroj nijansi plave boje koja se gubi sa peščanim početkom obale nekako i pripadaju ovoj rapskoj nezaboravnoj mikro avanturi.

Usamljene uvale Kristofor, kao i uvala Valsika, Velika Armata, Vela Planka, uvala Perla oduzimaju vreme za istraživanje jer svaku plažu želim da vidim i da ispunim oči pune lepote. Samo preveslavanje ostrva i nije neka opcija ukoliko se ostrvo i obala ne doživi kupanjem i bosonogim hodanjem po plaži.

Kajak koji koristim u ovoj avanturi je stabilna verzija morskog kajaka Ysak francuskog proizvođača Rotomod. Izuzetno brz i praštajući na pojavu Maestrala u potpunosti završava posao za gotove sve vrste  višednevnih avantura. Udobno sedište, tri suva boksa za stvari ali malo manje prostora za kombinaciju izlaženja i ulaženja u njega za krupnije kajakaše.

Ova strana otoka je dosta izložena i talasi se iznenada pojavljuju i to se oseća na samom rtu Kalifronta.

Vreme na ostrvima je nepredvidljivo a to se posebno odnosi na izložena ostrva podno Velebita. Pre dnevnog izlaska na more obavezno pratim prognozu i moguće promene lokalnih prognostičara. Vrlo često oni mogu ispratiti i ciklonske promene i nekoliko dana unapred ali uopšte ne mogu da preciznije  predvide lokacije moguće neverine.

Neverini su obično praćeni grmljavinskim crnim oblacima, olujnih jačina i pojavljuju se iz smera tramuntane ili bure. Prvo se primeti crni oblak koji se pojavljuje najčešće iznad kopna ili obale iz kojeg kreće gotovo bez neke najave u vidu jakog vetra. Tog momenta je veoma bitno biti sabran i sa dovoljno sreće da je obala pristupačna kako bi se brže bolje kajak izvadio na obalu a pronašlo adekvatno sklonište.

Situaciju koje sam ispratio na moru su bile takve da je na jednom delu Cresa blizu Martiniščice bilo potpuno vedro i mirno dok se u uvali Valun spojilo nebo sa zemljom. Dobro je imati informaciju i sa kopnenog dela pogotovu leti kada su ove pojave vrlo iznanedne i česte.

Bura na otoku Rabu zna da bude epskih razmera zbog same blizine Velebita koji silovito može da pošalje pozdrave ka moru.

Ništa mene od ovoga nije dotaklo sem upornog dnevnog Maestrala koji mi je kvasio lice koje se na suncu isušivalo. Rasušena so mi radi najprirodniji piling.

Obala trpi sve ožiljke i dok veslam uz nju šapuće mi talasanjem nedavne priče.

Iliri su još u 4 veku pre Hrista ostrvo Rab je koji su ga naselili nazivali  Arba što je značilo šumovit ili zelen što se odnosilo na severozapadni deo otoka koji upravo obilazim. Rimljani su takođe ovo ostrvo nazivali Felix što znači sretan iz razloga što su se na njemu osećali prijatno zbog blagorodne klime. Zato se i može čuti za Rab nazivaju „ otokom sreće“ a ja sam se trudio da upijam te dragocene impulse.

Uvala Pincinovica ima ugodni skriveni ležaj u hladovini okružen i obložen granjem i visećim voodoo nekim ritualnim kamenjem upletenim na konopcu.

Slatki snovi o sreći na „otoku sreće“.

Dugo, godinama u raznim periodima obilazim otoke i posebna mesta i ne mogu da kažem iskreno da sam postao srećna osoba, ali sasvim sigurno znam da osećam radost u malim neobičnim trenucima. Užasno sam se preforsirao u iščekivanju sreće u svim svojim postavljenim životnim ciljevima. Ciljevi su se ostvarivali, nekada brže, nekada toliko sporo, skoro da sam i zaboravio i da sam ih postavljao. Izgubio sam iluziju da postoji neka stvar koja će me trajno usrećiti.

Postao sam vezan za mesta na kojima nema puno ljudi i za vreme mojih putovanja baš tu osećam svoju pripadnost. Ramena i ruke su mi se prirodno opuštene, trudim se da ugasim tenziju i dišem duboko. Čak i uživam u nedostatku svakodnevnog komfora, ne želim da težim nečemu, volim ukoliko nemam neophodne stvari koje koristim. To je ona mistična sreća koju svi tražimo ali prilagođena meni.

Moja zaturena koštica na otoku Rabu je stidljivo počela da klija.