Klisura je toliko duboka da sunčeva svetlost jedva dopire do korita reke, stvarajući tajanstvenu, mračnu atmosferu. Dodatno nafilovan brojnim mračnim tunelima ovaj već sam po sebi turoban kanjon, dobio je i svoje umetničko ime Dark kanyon.
Aleksandar Bzdušok 16.07.2024
Kemaliye Taş Yolu odnosno Kemaliye kameni put je dramatičan i ekstremni koridor koji se nalazi u turskoj provinciji Erzincan, konkretno između okruga İliç i Kemaliye. Put je dobro poznat po svom izazovnom i opasnom terenu kroz koji prolazi, što ga čini jednim od najekstremnijih puteva na svetu.
Dark Canyon je dubok kanjon koji formira reka Karasu (na turskom znači crna voda) u planinama Munzur i cela dužina je oko 25 km. Nakon Velikog kanjona u SAD-u i kanjona Ulubey koji je takođe u Turskoj, Karanlık Kanyon je među najdužim kanjonima i treći na svetu.
Prolazeći kroz klisuru isklesanu esencijalnom pritokom reke Eufrat ovaj teško probijen put kroz stene prolazi tik iznad ove reke i čini konekciju i povezivanje centralne delove zemlje istočne Anadolije i udaljena sela u ovom krševitom području.
Ovaj stari i po izgledu neuobičajeni put u planinama Munzur, smešten u Istočnoj Anadoliji u Turskoj, pravi je izazov za vozače na dva i četiri točka. Ekstremni kameniti put, koji povezuje mali grad Kemalije (poznat u osmanskom dobu kao Egin), prostire se kroz strme i teške planinske terene, retko posećene i gotovo puste tokom zimskog perioda.
Klisura je toliko duboka da sunčeva svetlost jedva dopire do korita reke, stvarajući tajanstvenu, mračnu atmosferu. Dodatno nafilovan brojnim mračnim tunelima ovaj već sam po sebi turoban kanjon, dobio je i svoje umetničko ime Dark kanyon.
Reka Eufrat koja je oblikovala ovu grandioznu figuru, spominje se i citira preko 50 puta u celoj Bibliji, geografska referenca koja je deo početka i kraja sveta u Svetom pismu.
Poznat po uskim tunelima i surovim ambisima, iznad kojih se uzdižu stene stotinama metara, kameniti put uopšte nije opremljen zaštitnim ogradama, što čini njegovu vožnju dodatno opasnom.
Izgradnja Kemaliye kameni puta započela je 1870. godine, a završena je tek 2002. godine, nakon što su se radovi protezali kroz više od jednog veka. Ovaj dugi period izgradnje, koji je uključivao mnoge pauze, ponekad i duže od 20 godina, govori o izazovima s kojima su se radnici i meštani suočavali. Iako su radovi trajali izuzetno dugo, stvaranje ovog isklesanog puta u planini, sa svim njegovim opasnostima, predstavlja istorijski poduhvat.
Za mnoge putnike, ovaj put je izuzetno atraktivan, najviše izvikan preko socijalnih mreža kao zastrašujuć zbog visine kanjona i nedostatka zaštite. To je jedno od najekstremnijih i najuzbudljivijih mesta za vožnju u svetu kako kažu neke objave, u kojem se spajaju prirodna lepota i ljudska hrabrost.
Ušuškan u planinama Munzur, najintenzivniji put je dugačak 8,7 km smerom jug-sever od krajnjeg tunela na asfaltiranom putu D877 do Gümüşçeşmea.
Kroz njega prošao sam potpuno opušteno na dva točka, i mogu da potvrdim da nije neko posebno zahtevno čudo a da prolaz nedeluje toliko tehnički opasan. Možda nije za nervozne i brzoplete vozače motocikala željne ispravljanja krivina ili previše radoznale instagram turiste koji bi se kačili po ivicama sipara iznad vode direktno u ambis.
Ostao sam zatečen kada smo uvideo da reka teče znatno sporijim tempom nego što sam zamislio, što povezujem sa izrazito sušnim prolećem i nedostatkom snega na planinama. U tunelima sam mogao da izdvojim svaki tren, šumove i sliku. Na kratko bih ugasio čeonu lampu i posvetio se potpunom mraku, što sam radio i u vojnim tunelima Željava u BiH.
Tišina i mrak u tunelima često svakom odaje osećaj nesigurnosti, opštu nelagodnost i strah od nepoznatog. Nesvesne misli i emocionalno resetovanje u par sekundi traju satima. Kao i svi životni izazovi uprkos trenutnoj tami na kraju pri izlasku iz tunela pruža jedan novi početak, neku novu nadu i proširenu verziju kreativnog uma.
Ovo je hedonistička ruta, treba je proći nekoliko puta u oba smera kako bi osetili pravu atmosferu različitosti oblika stena i razbiti totalni mrak ovih tunela. Svaki ulazak i izlazak iz njih predstavlja novo rađanje i vredno iskustvo.
Ovo više decenijsko čudo ljudskog inženjeringa je istinski poražavajuće jer se dobio ukupan prostor širine manje od 2 metara sa ukupno 38 potpuno neosvetljenih vlažnih tunela različitih dužina i sa mnogo oštrih zavoja i litica. Kemaliye nije glavni put, tako da nema stalnog protoka saobraćaja, a najveći saobraćaj čine motociklisti i tek poneki biciklista entuzijasta kojeg nekim čudom motiviše ovaj deo magičnog istorijskog prostranstva.
Vozila na 4 točka se ne mogu mimoići na najvećem delu puta a visina vozila ne sme biti višlja od 220 cm zbog pojedinih tunela. Ukoliko bi se vozila i susrela iz suprotnog smera, neophodno je radi mimoilaženja, voziti u rikverc po nepreglednim krivinama do proširenja koja mogu biti i čak kilometar udaljena.
Dužina svih tunela koji su odvojeni i probijeni prelazi 4700 metara što u brojkama ipak čini polovinu puta u potpunom mraku.
Tokom zimskog perioda u kanjonu su prisutne lavine i jake snežne padavine a klizišta se mogu se pojaviti u svakom trenutku. Voda koja kaplje unutar tunela prisutna je tokom cele godine i čini na nekim mestima blatne vododerine i kao dodatna prepreka za nesmetani prolaz.
Put do samog kanjona nije jednostavan niti lak. Usponi i gubitak visine kroz najekstremnije pejzaže Turske izražen na kilometarskom nivou beskonačnog asfaltnog puta koji me je vodio preko mesta Kangal.
Prilikom ulaska u mesto sa leve strane nalazi se ozbiljna uzgajivačnica istoimene pasmine Kangal. Iako je postojala barijera u razumevanju jezika, digitalni prevodioc Vasco V4 mi je pomogao da razumem osnovne postulate ponašanja prilikom ulaska u boksove koje mi je omogućio njihov domaćin odgajivačnice.
Kangal coban köpeği ili kurdski ili turski kangal je hrabar, odan i zastrašujući pas žuto-bež dlake, sa crnom glavom. Tako je i dobio njegov alternativni naziv, karabaš što na turskom znači „crna glava“.
Često se može videti kraj puta kako čuva stado ovaca i nosi zastrašujuću ogrlicu s šiljcima koja je namenjena da ga zaštiti od vukova na svom ovčarskom radnom mestu.
Posebno je druženje sa par meseci starim kučićima uz oštri pogled majke u susednom boksu. Impresivni anadolijski psi imaju najjaču silu ugriza na svetu i može biti dobra prepreka napadima medveda i vukova.
Isprepleteni spoj ruralnog sveta u mojoj igri slobode na biciklu, doduše ovog puta posebno daleko od kuće, daje mi poseban osećaj sigurnosti. Verovatno što nenametljivim pristupom i izgledom u odrazu štrokavog ogledala na kormanu uplivavam mnogo jednostavnije u konverzaciju sa ljudima nego drugi. Benefiti su na ljudskom nivou, vredni posebnog stanja u kojem se nalazim na dva točka.
Sigurno utočište koje sam na mom putovanju našao u potrazi za bogatom istorijom i tradicionalnom kulturom Turske, čini me bogatijim i svestranijim.
Veliki deo mog putovanja po ruralnim predelima, okružen je banketom zanatstva, snagom neiskvarenosti i razmenom energije između meštana i mene kao putnika izdaleka.
Intuitivnim mostom spajam tradicionalnu kulturu istočnog sveta kroz koji prolazim i opreznim osetljivim pristupom i prolazom kroz planine i reke jačam ličnu samodovoljnost i jednostavnost. To je i suština i kamen temeljac solo putovanja i avantura na otvorenom kojih praktikujem sve češće.
Po ko zna koji put u ogledalu mog bajsa vidim šareno i prašnjavo oslikano i dobro isplanirano putovanje.
0 Comments