Na jednoj poziciji voda je oštetila ili je bujicom isprala mesto na kojem je stajao spit i ostao je samo deo klina bez šrafa koji je virio iz stene. U jednom trenutku smo pomislili kao da je to neko i namerno skinuo. Takva vertikala nije mogla da se zaobiđe već smo napravili omču oko povećeg kamena.

Aleksandar Bzdušok, 15 avgust 2022

Sredina meseca jula i po prognozi cela nedelja idealna za obilazak kanjona po Crnoj Gori. Nakon brojnih obilazaka kanjona u zadnjih dvadeset godina vreme je bilo da se obiđe i jedan zaista impozantan kanjon, kanjon Nožice.

Kanjon Nožice se nalazi severoistočno od Podgorice, između Podgorice i Kolašina. Kanjonu se pristupa izuzetno lako tako što se sa starog puta Kolašin – Podgorica, posle Lijeve Rijeke iz pravca Kolašina skrene ka levoj strani i mestu Brskut.

Posle skretanja, primetan je vodeni tok rečice Nožica gde stajemo kraj puta, navlačimo auto preko stepenika koji vodi ka obali kako bi vratili šuspleh na svoje mesto.

Od zadnje avanture poklopac se već bio raskačio ali na novoj deonici auto-puta koja je puštena pre samo par dana (stanje stvari juli 2022 ) od razvijene brzine kao i vetra, potpuno je pretio da će da otpadne dole.

Žicu i klešta pozajmljujemo od jako ljubaznog zidara poreklom Albanca sa obližnjeg gradilišta koji su se tu našli. Nakon servisa krećemo dalje puni samopouzdanja jer je sada sve na svom mestu.

Asfaltnim putem okvirno 1500 metara vodeni tok skreće u desno a put uzbrdo. To je mesto našeg ulaska u kanjon ali smo logističku podršku dobili od divnog meštanina Mihailovića koji nas je usmerio gde da ostavimo kola i približnu lokaciju gde ćemo izaći iz kanjona a nas prebacio njegovim vozilom na početnu tačku.

Silazak u kanjon smo odradili malo ispred kako se ne bi lomatali preko nekog klišišta koji vodi direktno na ulaz.

Početak kanjona u potpunosti prolazimo bez neoprena i tek na jednoj šljunkovitoj plaži i neizbežnog zaobilaska rečice oblačimo opremu gde ustvari i kreće ulazak u vodu čija temperatura je iznosila prijatnih 10 C.

Kanjoning uključuje sve varijante kretanja počevši od skakanja, penjanja, spuštanja i planinarenja ali i onih tehničkih detalja spuštanja kao što je abseil niz vertikale ili ozbiljnog slobodnog penjanja po stenama, plivanja i ronjenja. Sve ovo uključuje i osnovnu veštinu preživljavanja u ekstremnim uslovima i vrlo važnu ličnu samouverenost i neophodnu opreznost jer u slučaju ovakvih kanjona kao Nožice, svaka evakuacija bi bila veoma zahtevna.

Kanjon Nožice ima dosta široko korito, dosta svetla ali su litice potpuno nepristupačne za eventualno penjanje uz njih i eventualni izlazak pogotovo leva strana posmatrajući tok potoka. Velike stene obrušene su preko samog vodenog toka, zaobilazimo ih i prolazimo kroz ogromno lišće i bujnu vegetaciju.

O prisustvu zmija smo potpuno navikli i kupanje sa izležavanjem u prirodnim bazenima je božanstveno.

Kamenje je klizavo, ljigavo na svaki korak pa izbegavam nepotrebne skokove i nepromišljene manevre kako se ne bi povredio. Ovo je veoma važno kada se kroz kanjon kreću samo dve osobe.

Kanjon se vremenom oblikom menjao pa smo imali nekoliko lepih tehničkih spuštanja preko vodom izglačanih stena. Kako ne bi bilo ozbiljnijih grešaka, ja sam izviđao jednu stranu a Raško drugu stranu pristupa vertikali. U jednom trenutku skoro sam se našao u ćorsokaku jer sam prešao u sledeći sifon otplivavši preko metarskog vodopada, došao do gotovo nemogućeg pristupa za absail i u povratku zapeo o taj isti klizavi metarski slap.

Uz sve akrobatske veštine, sirovu snagu i beskonačne pokušaje nisam mogao da se popnem uz njega. Takva prirodna zamka je moguća i dobra je škola za izvidnicu koju radi samo jedan izviđač koji vizuelno mora ispratiti drugog u komunikaciji koja je zbog buke vodopada samo signalima rukama.

Na mestima gde se bujica vode spajala u jedno izbegavali smo direktan prolaz kroz nju pa se dosta vremena gubilo u pronalaženju šupljina kroz kamene gromadne stene sa okolne strane koje su preprečile tok.

Osobe koje su se bavile slobodnim penjanjem i poznaju da čitaju stenu, značajno lakše prilagođavaju svoja tela u ekstremnijim uslovima i načinu kretanja u grubim cipelama i u neoprenu sa natopljenom opremom u rancu na leđima.

Na jednoj poziciji voda je oštetila ili je bujicom isprala mesto na kojem je stajao spit i ostao je samo deo klina bez šrafa koji je virio iz stene. U jednom trenutku smo pomislili kao da je to neko i namerno skinuo. Takva vertikala nije mogla da se zaobiđe već smo napravili omču oko povećeg kamena.

Na žalost nismo imali drugu novu pločicu pa smo na tom mestu napravili improvizaciju koja nas je na kraju svega koštalo užeta jer se oštetilo baš o taj šraf iz stene. Konačno, iako to dobro znamo i uvek nosimo dodatni alat i opremu za obezbeđivanje kao i trake i duplu užad, ovog puta to nismo.

Na jednoj vertikali smo čak morali da se odradimo osiguranje o drvenoj grani koja je virela iz stene. Ona nam je rešila poseban rebus koju nam je zadala Nožica.

Previsi su delikates abseilinga i to su mesta na kojima se stiču posebna iskustva u praksi i razvijaju dodatne veštine na različitim primerima. Kod previsa potrebno je da se obrati posebna pažnja na prste prilikom spuštanja, neophodno je osloboditi prostora unazad, osloboditi više užeta kako bi premostili samu stenu i oslonac i prepustiti se blažem skoku i konačnom bezbednom doskoku u vazduhu, ispod same stene.

Oprema koju smo pripremili bila je dovoljna za prolazak desetak vertikala sa jednom od najvišljih u ovom kanjonu, približne visine oko 25 metara računajući od samog sidrišta pa do jezera dubine oko 2,5 metara.

Izgled jezera može da prevari, polica na rubu vodopada mami kako bi se usudili na skok ali to je samo igra uma pogotovu nakon 4 sata lomatanja po izvajanim vodom ispunjenim kadicama i vodopadima. Od iscrpljenosti i hladne vode najčešće se gubi realnost, visina koja se iznova i iznova predstavlja deluje da više nije toliko velika i da je skok brže adrenalinsko rešenje za spuštanje.

Kako prolaze godine, sve manje rizikujem i vođen različitim iskustvima, ipak mi je prioritet da se dobro obezbedim i spustim što opreznije i preciznije. Samospašavanje ili spašavanje od strane drugog lica je jedan ne tako lagan posao u okolnosti krajnje izolovanosti i nemogućnosti za eventualni poziv na pomoć preko mobilnog telefona.  

Naša praksa je da se za svaku ekspediciju obavesti jedan od meštana gde ćemo biti, šta nam je namera i koliko bi se zadržavali u kanjonu kao i na planinama. Kod većih grupa to nije presudno ali za dve osobe koje rade nešto samoinicijativno i polu-istraživački to je od krucijalnog značaja.

Nakon približno malo više od 5 sati uživanja, probijanja i lomatanja kroz kanjon stižemo do raskrsnice puteva gde se spajaju rečica Nožice sa rečicom Brskut. Ukoliko bi nastavili niz reku ušli bi u kanjon Male Rijeke ali za nastavak avanture bilo bi neophodno prenoćiti u kanjonu što ostavljamo za neki drugi put.

Nastavak ove kanjoning avanture jeste uzvodno rečice Brskut i to uz pristojan tempo bilo nam je neophodno da se uspenjemo uzvodno gazeći jednim delom kroz reku a jednim delom pored obale. U jednom trenutku izletela nam je na put divlja svinja koja se isto tako iznenadila od našeg prisustva.

U tom potezu kraj reke sve je mirisalo na te divlje svinje, tu im je pojilo i mesto za dnevni odmor daleko od sveta.

Izlazak iz kanjona Brskutske reke je na desno preko livade, malo pre male meteorološke kućice na stubu. Ili je ličilo na nju.

Ulazimo direktno na neko uređeno imanje sa sređenim plastenikom. Domaćin nas poziva na čast, pivo i obilnu vodu koja nam je povratila energiju i veru da je u blizini negde ostavljeno naše vozilo sa suvim stvarima.

Ovaj kanjon je nešto posebno, poseduje sve elemente koje treba da ima jedan zahtevni kanjon. Na kraju kada te ovaj kanjon isprati iz sebe i iz svoje pritoke, ostaješ na putu bukvalno smežuran i dosadan kao kuvana petlova nogica.