Neki baloni su toliko nisko preletali od kamenih formacija i zaglađenog platoa da smo mogli sa malo truda uskočiti u pletenu korpu i podružiti se sa prestravljenim i unezverenim putnicima. Ili se tako bar nama činilo.
Aleksandar Bzdusok 10.05.2024 god
Komešanje i naprasna buka nalik mlaznim avionima, izmamilo je nekoliko izgužvanih lica kroz cibzar šatora. Počinje spektakl, zeleno svetlo je zasijalo na mobilnoj aplikaciji da je poletanje ovog jutra dozvoljeno. Veličanstveno komešanje i euforija u podnožju okolnih brda je nezaustavljiva.
Baloni se podižu na osnovu toplog vazduha a ne od ispune, kao što je helijum ili vodonik.
Posmatrajući iz daljine, jasno se u mraku vide intezivni plameni snop kako šiklja u živopisno platno koje se polako uspravlja u nebo. Konopci su pripravni i svezani za korpu balona gde se ređaju ljudi kojima se oduzima dah.
Jutro vrtoglavo otvara oči i predstavlja najveću koreografiju raznobojnih letećih balona na svetu. Veličina balona se kreće oko 15 metara širine i do 25 metara visine. Za poletanje aviona neophodna je ravna pista i dovoljna dužina, dok se kod balona sve završava na nekih 50 m2 poljane ili parkinga.
Punktovi različitih poletališta se jasnije vide sa brda i ima ih sa svih strana a procedura je ista. Balon se izvađen iz vozila raširi po podu, prikači korpa i u njegovu kupolu se putem ventilatora usmerava i ubacuje vazduh kako bi se balon delimično ispunio. Nakon toga se uključuje plamenik i toplim vazduhom puni i ispravlja balon i sledi propuštanje putnika kroz improvizovana vrata na samoj pletenoj korpi sa dozvoljenim brojem stajaćih mesta.
U pletenoj korpi čija je konstrukcija od aluminijuma staje do 20-25 ljudi, u mah pomalo sve deluje natrpano i haotično. Gorionik sa regulatorom se nalazi na metalnoj centralnoj platformi ispod otvora balona a boce-rezervoari za gas su u korpi između putnika. Poletanje je nakon svih provera. Sada je sve je u rukama vetra, jer on je taj koji diktira let pa je svako putovanje drugačije. Vazdušne struje imaju najvažniju ulogu i svaka visina ima drugačija strujanja pa daju i posebnu brzinu i pravac.
Visina letenja se nikada ne dovodi u pitanje i tu postoji uvek rešenje. Problem je horizontalno kretanje koje je prepušteno na milost i nemilost vremenskim prilikama tog trenutka. Radio stanicom se vrši redovna komunikacija sa kamionetima na zemlji sa redovnim konsultacijama za najbezbednije sletanje za svaku pojedinačnu ekipu. Na sve strane cirkuliše povorka kombi vozila za prevoz pospanih putnika koji tek u ranim jutarnjim satima znaju da će im se ostvariti san da lete balonom.
Baloni na topao vazduh se penju do predviđene visine i tu se taktički zadržavaju, hvataju određeno strujanje a postepenim dodavanjem toplog vazduha, podižu se na sledeću lestvicu neobičnog putovanja. Baloni koji su startovali u podnožju ispred nas nisu išli u našem smeru već na protiv od nas ali svi putnici sa Crvene doline preletali su preko kampa i strujali naokolo kroz šatorsko predsoblje i uređene vrtove naših trenutnih domova.
Mahanje iz korpi je komično, svako svakoga fotografiše, ekipa iz korpi one sa zemlje i suprotno, srca su puna na obe strane, niko nikome ne zavidi za situaciju u kojoj se našao.
Neki baloni su toliko nisko preletali od kamenih formacija i zaglađenog platoa da smo mogli sa malo truda uskočiti u pletenu korpu i podružiti se sa prestravljenim i unezverenim putnicima. Ili se tako bar nama činilo. Piloti znaju da svako poniranje prati i dodatno pumpanje toplim vazduhom i nivelisanje kursa, za svaki manevar neophodno je minimum pola minuta da topao vazduh odradi svoje. To je igra razlike temperature spoljašnjeg vazduha i unutrašnje kupole.
Balon se kreće uvek istom brzinom kojom se kreće vetar. Razlike u vetrovima i menjanje smera dešava se u vazdušnim makazama kada se baloni moraju sinhronizovati, najčešće oko brdskih vrhova i šumovitih predela.
Šarolike čaure letele su u svim smerovima grupišući se ka smeru Love valley (na turskom Aşıklar Vadisi). U jednom trenutku nakon invanzivnog pomaka na nebu, u našem vazdušnom prostoru dolazi do usporavanja, suptilnog smirivanja pa do skoro neizbežne tišine.
Pod nogama stotine kupolastih tornjeva i isto toliko najprimitivnijih brendiranih letelica koje odlaze sa jutrom. Najidealnije vreme za uzletanje balona je zapravo jutro, odmah nakon izlaska sunca kada su vazdušna strujanja minimalna a vazduh hladniji.
Na vrhu nečujnih letelica nalazi se deo ventila koji pilot otvara tokom leta kako bi omogućio rashlađivanje kupole i izvršio manevar poniranja na niže visine.
Prošlo je preko 240 godina od prvog leta balonom na topao vazduh koja su izvela su braća Montgolfier 1783. godine, današnji baloni su sigurni i moderni.
Kriterijum u odlučivanju visine nadoknade letenja u Kapadokiji pada na broj zainteresovanih, predhodno neradnih letačkih dana, trajanje vožnje, sezone i ko zna šta još padne na pamet od parametara veštim turskim trgovcima iz agencija koji ovde ne trpe tradicionalno cenkanje.
U daljini naših pogleda smešila se Crvena dolina (Red Valley) sa najlepšim spektrom živih crvenih tonova. Vizuelna ceremonija i jutarnja zakuska inspirisana je vijugavom dolinom koji vode do paronamskih vidikovaca. Crvena dolina sa svojim duhovnim značajem omogućuju beskonačne skrivene kutke i istorijsko blago. Samo na području Red Valley-a nalaze se brojne crkve koje su uklesane u stene a magnet su za putnike avanturiste kroz vreme, susret i kontemplaciju za hodočasnike i prirodnjačke spiritualiste.
Tapiserija Crvene doline otvara zadivljujuće fenomene i nezaboravno iskustvo. Ma koliko se mi trudili da razumemo Kapadokiju svim svojim duhom i telom, teško je da možemo razumeti alhemiju zadivljujućih regija i zamršene istorije u regionu današnje Turske. Ovo nekadašnje stanište pustinjaka koji su tražili samoću i duhovno utočište u stenovitim formacijama prepuno je crkvica i kapelica uklesanim u stenama sa još i danas sačuvanim ukrašenim freskama.
Na području Kapadokije nalaze se i brojni podzemni gradovi u kojima se nalaze ostaci svih elemenata troglodita, stanovnika pećina iz svih epoha.
Nastavljam istraživanje na dva točka i čeka me oblast Love Valley ili Dolina ljubavi.
Putem me prati oblak prašine čitavih kolona kvadova koji krstare nadrealnim predelima. Po nekom pravilu koje sam već više puta iskusio, tek drugi put uspevam da pronađem pravi put ka ovoj fascinantnoj regiji. Nakon usnulog restorančića između stena, u prostranoj udolini izvirile su desetine džinovskih kamenih falusa.
Dolina zaljubljenih kako je još nazivaju, privlači svojim verodostojnim prirodnim spomenicima koji vire iz stena pažljivo izvajani šarenom maštom prirode.
Prostranstvo je veliko, amfiteatar sa smešnim prirodnim formacijama čini turistima omiljenu destinaciju koja nije teška za obilazak. Razvratne kamene formacije ili hoodoos nastale su erozijom mekih stena i vulkanskog pepela iznad kojih se nalazi čvršći kamen. Ovaj prostor začinjavaju brojni baloni čija se krajnja stanica u prepodnevnim satima nalazi baš blizu ovih poprilično verodostojnih cilindričnih stupova sa kojih nije teško izmamiti osmeh.
Nakon Doline ljubavi, nastavlja se put kroz vinograde i voćnjake koji su osvajali ne tako plodan prostor ka dubokom kanjonu kojeg prati isušen potok. Sa manje, rekao bih, izloženih falusnih figura, Bela dolina je slikoviti nastavak Doline ljubavi a nakon nje, vodi lagana planinarska staza i smer ka popularnom odredištu i zanimljivog dvorca Uçhisar.
Sa gornje strane Love Valley-a nalazi se pristupna tačka za autobuse i druga motorna vozila pa je to i romantična tačka okupljanja zaljubljenih parova pristiglih, bez sumlje sa svih kontinenata. Zalazak sunca u Dolini zaljubljenih je impresivan a let balonima iznad ovog prostora se graniči sa avanturističkom histerijom.
Kapadokija je raj za entuzijaste na otvorenom. Mnogobrojni su urezani stari putevi, vekovima izdubljeni od stopala raznih generacija vremenskih prenosioca istorije.
Slično iskustvo, doživeo sam na Meteorima u regiji Tesalije u severnoj Grčkoj gde pored neobičnih manastira na još impozantnijim stenama postoje i brojne nepristupačne pećine koje datiraju iz 11 veka. U takvim pećinama, čak i ne u tako davnoj prošlosti, nalazili su se pustinjaci koji su se odali kontemplativnom životu, molitvi i Bogu. Sistem prilaska ovim pećinama je bio komplikovan i svodio se na razna rešenja konopaca, mreža za snabdevanje i drvenih merdevina koje i danas svedoče o životnoj posvećenosti.
Guranje bicikla i vožnja po rastresitoj peščanoj podlozi temeljno zamara, impuls sa pedala prenosi se i na stopala gde prsti pregorevaju od ushićene kinetičke energije. Vulkanski materijali preko kojeg gazim prebrzo prenose toplotu, a osećaj je kao da vozim u nekoj kamenoj pećnici. Putovanja biciklom mi omogućuje da lakše razumem i prenesem impulse prostora direktno preko podloge koju prelazim. U tim prolascima, činjenica je i da se suštinski odgovori nameću i bez čitanja uputstava i informativnih tabli.
Moja saznanja srazmerno jačaju magnetizam i opčinjenost obalama i rubovima planina. Uostalom Kapadokija je jedna od oživljenih prostora na samoj plodnoj granici između mora i planina, između plime i oseke epoha, na rubu najdalje provalije istorije ka poznatom današnjem vremenu.
Moj nastavak istraživanja Azije na dva točka se nastavlja ka planinama Munzur i pritokama reke Eufrat.
0 Comments