Planina koja se prostire ponajviše u Crnoj Gori kao i na Kosovu i Metohiji i Albaniji. Najviši vrh ove planine je Maja Rops (2501 m) a na samom delu gde se sudaraju granični kamen Crne Gore , KiM i Albanije nalazi se vrh Tromeđa koja je i bila krajnja destinacija današnje avanture.
A. Bzdušok | 04.03.2017.
Putovanje započinje iz Zrenjanina pa preko Beograda gde se nalazim sa Nebojšom i njegovim sinom i sve do Kraljeva u kojem nas čeka pripremljen i naoštren Raško.
Ovako natovareni različitom opremom za planinarenje putujemo sve do Plava gde započinje i uspon kolima sve do zavejanog planinarskog doma PSK „ Hrid“ takođe iz Plava.
Dok smo se uspinjali snegom zatrpanim putem ka Babinom polju nismo primetili ušuškani dom koji se nalazi sa leve strane puta pa još dodatno lutamo tamo-vamo u nadi kako bi ga što pre locirali.
Planinarski dom se sastoji iz donjeg i gornjeg sprata. U donjem delu gde smo se raspakovali se nalazila peć – šporet koju sam odmah založio dok je Nebojša iznosio stvari iz kola a Raško postavljao lance kako bi nastavili koliko toliko još nekim delom kolima po dubokom snegu.
U jednom trenutku je u domu bilo previše dima dok nismo delom očistili sneg sa dimnjaka koji je bio potpuno prekriven od predhodnih obilnih padavina. Napolje je već temperatura bila debelo ispod nule a večeru uživamo uz prijatnu vatricu opušteni na drvenim klupama doma.
Ovu prijatnu zagrejanu prostoriju zamenjujemo sa spavaonicom koja je bila na spratu i u kojoj nismo imali grejanje ali dobro ušuškani u vreće na temperaturi malo višoj nego spoljašnjoj pripremamo se za sutrašnji rano jutarnji polazak.
Zahvaljujući dobrom vozilu i postavljenim lancima „čupamo“ na visini i par kilometara se približavamo katunima Bogićevica.
Nastavak pešačenja sa solidno opterećenim rančevima zimskom opremoom preko snegom pokrivenih zelenih pašnjaka usnule Bogićevice.
Pauzu pravimo na snegom zatrpanim terasicama katuna, a malo kasnije nastavljamo ka prevoju koji nudi opcije od penjanja na Maja e Rops i ka grebenu Bogićevice koji je prekriven netaknutim snegom.
Sunce je osvojilio prostor i slepilo je nastupilo toliko da nismo želeli da penjemo neki vrh već da ostanemo na samom grebenu. Osećaj da smo potpuno živi u netaknutom snegu i baš samovoljno odlučujemo da ispunimo i provedemo vreme na ovakav način.
Isuviše visoki nanosi snega preko kojeg prelazimo koristeći opremu, cepine, dereze i sa navezom nisu ulivale sigurnost za bezbedan nastavak i izlet iza grebena ka Tromeđi, ponajviše sa detetom koji je osetio našu zabrinutost, i našu želju da se ipak ne razdvajamo.
Nekoliko sati se penjemo i spuštamo po grebenu koristeći ozbiljno Raškovo iskustvo u alpinizmu kao mini zimski kurs ali se i radujemo kao deca praveći egzibicije i kolutove po snegu.
Koliko energije se može potrošiti u radosti, u prirodi koja je prilagođena našoj slabosti.
Povratak do katuna Bogićevica je primer da se sve na kraju mora ipak uravnotežiti, pa da bi se ekvivalent naše avanture zapisao kao takav, morali smo pošteno da se napatimo za istu onu količinu sreće koju smo sakupili na vrhu.
Sneg koji je popustio usled pretoplog sunčanog dana je bio jedva premostiv, pa sam u propadanju kroz njega povredio desni skočni zglob koji je tek kasnije počeo da boli i zabrinjava.
Pod težinom ranca hodajući preko snežnih nanosa koji su popustili, propadali smo nenadano kroz vododerine potoka na nekim mestima i do jednog metra.
Putovanje nazad ka Vrnjačkoj Banji savršeno samleveni realizovano je uz smenu za volanom i vrhunskom ishranom u restoranu. Drugari, baš je bilo ekstra!
U ekipi učestvovali su i radovali Raško Simović , Nebojša Atanacković i njegov sin Uroš.
0 Comments